Много питања је постављано нашем Спаситељу током Његовог земаљског
живота.
У већини случајева ова питања су била злонамерне природе. Тада су Му припремали замку и клопку, у коју су, на тако кобан начин, сами упадали. Те Га питају да ли треба давати порез ћесару: рачуница је била – ако каже „треба“, народ ће кренути против Њега; ако каже „не треба“, оптужиће Га као бунтовника. Али зачуо се овакав одговор: „Подајте, дакле, ћесарево ћесару, а Божије Богу“ (Мт. 22:21). Јеванђеље директно каже да су се они зачудили и отишли.
И друго – довели су Му жену ухваћену у прељуби и кажу: „Учитељу,
Мојсијев закон заповеда да такве каменујемо, а Ти шта кажеш?“ (Јн. 8:4, 5). И
то је исто било лукаво питање: ако каже „каменујте је“, народ ће устати против
Њега као против суровог човека; ако каже „не треба“, Њега Самог треба
каменовати, јер не испуњава закон. А ви знате Његов одговор: „Ко је међу вама
без греха, нека први баци камен на њу“ (Јн. 8:7)! И закон није укинуо, а у исто
време их је постидео.
И много је било таквих лукавих питања упућених Њему. Било је и добрих,
као када Га је младић упитао: „Шта ми треба чинити да наследим живот вечни?“
(Мк. 10:17). За Учитеља, Који је и дошао зато да би указао на пут у вечни
живот, ово питање није могло бити непријатно, тако да је јеванђелиста Марко
рекао да га Господ, „погледавши на њега, заволе“ (Мк. 10:21). Значи, било је
разлога да га заволи. Али ево, Јеванђеље доноси још једно питање: пита Га
законик: „Учитељу, која је заповест највећа у Закону?“ (Мт. 22:36).
Јеванђелиста напомиње да пита кушајући Га, са злом намером. Обратите пажњу,
Јеванђеље каже да након што је Господ на ово одговорио, нико Га више није
кушао. Он Сам је поставио питање, Он Сам је могао и да одговори, али питање је
било постављено: Која је заповест највећа у закону? Према Јеванђељу по Марку,
које то детаљније описује, Господ му одговара: „Чуј, Израиљу, Господ Бог наш је
Господ једини; и љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом
својом, и свим умом својим, и свом снагом својом“, то јест, свим својим бићем
љуби Бога. „И друга је као и ова: љуби ближњега свога као самога себе“ (Мк.
12:29–31). Када је Господ то рекао, испоставило се да савест законика није
заспала, иако је ово питање поставио са злом намером, већ је од срца узвикнуо:
„Добро си рекао, Учитељу, заиста је тако! Љубити Бога свом душом, свим срцем,
свим умом и ближњега свога као самога себе, веће је од свих паљеница и жртава“
(Мк. 12:32, 33). И Господ му је милостиво одговорио: „Ниси далеко од Царства
Божијега“ (Мк. 12:34).
А за нас, љубљени, ово је вечно прекоревајуће питање: јесмо ли научили
да љубимо Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом
својом, свим умом својим? Да нам све мисли буду само о томе како да љубимо Бога
свим бићем својим? Тако је било код светих. Сетите се тропара преподобном
Серафиму: „Од младости си Христа заволео, Блажени, и Њему Јединоме ватрено си
пожелео да служиш“. Ове речи су биле циљ живота великог подвижника. Ето како
нас Господ позива да Га љубимо. Не зато што је то Њему Самом потребно, већ зато
што за човека нема већег блага ни веће радости него да заволи Господа. Јер
његова љубав га сједињује са Богом, упркос неизмерној удаљености између
Свемогућег Творца и ништавног створења.
То је оно што треба имати на уму када се човек каје за своје грехе. Пре
свега, треба се покајати због тога што је дуго живео у свету, а још увек није
научио да љуби Бога свим срцем, свом душом, свом снагом и свим умом својим. Ко
тако љуби Бога, тај још на земљи има рај у срцу! Он већ овде блаженствује. Не
без разлога, свети Јован Кронштатски и преподобни Серафим често су виђани са
лицем које сија као сунце. Господ је рекао: „Ко пребива у љубави, у Богу
пребива и Бог у њему пребива“ (1. Јн. 4:16). Размишљај о овоме што чешће,
хришћанска душо, и моли се да те Господ научи да Га заволиш свим бићем својим,
као своје најдрагоценије благо. Својевремено се преподобни Јован Лествичник,
позивајући човека да заволи Бога, није устручавао од оваквог поређења: „Заволи Бога
као што неко воли своју вољену“. Он мисли само на њу, она му је стално у
мислима. Тако, па чак и стотину пута више, хришћанин мора заволети Господа, да
би Он био главно благо његовог срца и душе. Амин.
Извор: Проповеди и
поуке Високопреосвећеног митрополита Филарета, Првојерарха Руске Заграничне
Цркве, Издање Комитета руске православне омладине при РЗЦ, 1981.год. Valley Cottage, САД
Превод са руског, манастир Утешитељево
Нема коментара:
Постави коментар