Недеља петнаеста по Педесетници
Објашњење недељног Јеванђеља по приручнику за
проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија
Џорданвилског
(Мт. 22:34-46; Мк. 12:28-37;
Лк. 20:40-44)
Фарисеји су се, сазнавши да су садукеји постиђени, одмах сабрали у храму на већање и одлучили да Исусу поставе, по њиховом мишљењу, најтеже питање о томе коју заповест треба сматрати највећом у закону. Лукавство овог питања постаје јасно ако узмемо у обзир да су јудејски књижевници разликовали велике и мање заповести у закону, те су међу њима због тога вођене сталне расправе. Једни су сматрали да је највећа заповест о жртвама, други – о суботи, трећи – о обрезању, и уопште су обредне законе стављали на прво место. На ово питање Господ је одговорио директно речима из Поновљених закона (Пон. зак. 6:3): „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим“, указавши да је то прва и највећа заповест, и додавши да је „друга као и ова: љуби ближњега свога као самога себе“ (Лев. 19:18). Свети Марко додаје томе да је овај одговор Господњи одушевио самог законика, који је узвикнуо: „Добро, Учитељу! Истину си рекао“. Његова искреност је дирнула Исуса и, видећи да овај грешник може да се поправи, Господ му је рекао: „Ниси далеко од Царства Божијега“.
После свих ових неуспешних покушаја да ухвате Господа у речи, фарисеји
више нису смели ништа да Га питају. Међутим, Он им је, да би им показао колико
су сами неупућени у Писма и како су неуки у својим лажним схватањима о Месији,
Сам поставио питање: „Шта мислите за Христа? Чији је Син?“ Ни најмање се не
премишљајући, они су одговорили: „Давидов“, наравно зато што је Давиду било
обећано да ће из његовог рода произићи Месија. Дакле, ви мислите – као да би им
тако одговорио Господ – да је Христос само Човек, али „како, дакле, Давид у
Духу (по надахнућу од Духа Божијег) Назива Њега Господом, говорећи: Рече Господ
Господу моме: седи мени с десне стране...“ Ако је Месија-Христос само Давидов
потомак, како је Он могао постојати тада када је Давид писао о Њему, а ако је
већ тада постојао и Давид Га је назвао својим Господом, онда, према томе, Он
није просто човек, како су мислили фарисеји, него у исто време и Бог, то јест
Богочовек.
Фарисеји, заслепљени словом закона који су изгубили кључ за правилно
разумевање његовог смисла, ништа нису могли да одговоре на ово Господње питање.
На тај начин Господ је разобличио њихово незнање у закону и истовремено нам дао
сведочанство о Свом Божанском достојанству и вечном постојању. Претрпевши тако
одлучан пораз, фарисеји се више нису усуђивали да кушају Господа својим лукавим
питањима, а мноштво народа Га је слушало са уживањем (Мк. 12:37).
Извор: Аверкије (Таушев), архиепископ. Руководство за
изучавање Светог Писма Новог Завета. Џорданвил, Њујорк: Манастир Свете
Тројице, 1954 (I део), 1956 (II део)
Нема коментара:
Постави коментар