Недеља шеснаеста по
Педесетници
Објашњење недељног
Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета
Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског
(Лук. 19:11–28 и Матф.
25:14–30)
Налазећи се још у кући Закхејевој, Господ је одмах испричао причу о десет мина (1), која има много сличности са причом о талантима изложеном код Јеванђелисте Матеја. Уз сву њихову велику сличност, између ових прича постоје и суштинске разлике; притом, како се види из Јеванђеља по Матеју, Господ је причу о талантима испричао знатно касније, у вези са Својим беседама о Његовом другом доласку, крају света и Страшном суду. Ипак, основна идеја обе приче је иста, те се зато могу посматрати паралелно.
У причи о минама реч је о човеку високог рода који је одлазио у далеку
земљу да прими себи царство и да се поново врати. Слика је, очигледно, узета из
тадашњег положаја царске власти у Јудеји. Јудејски цареви су морали да одлазе у
Рим ради потврђивања свог царског достојанства. Тако је чинио Архелај, син
Ирода Великог, а исто је поступио и Ирод Антипа, тетрарх Галилеје. У причи о
талантима реч је једноставно о човеку који је одлазио у туђу земљу. У обе приче
се под том личношћу подразумева Христос, од Кога су многи Јевреји у то време
очекивали успостављање славног Месијиног царства на земљи.
У причи о минама господар даје десеторици слугу десет мина – свакоме по
једну мину, наредивши им да сребро ставе у промет. Мина је 100 драхми, око 25
рубаља. У причи о талантима господар је, одлазећи, предао слугама своје имање,
уручујући свакоме онај део којим би био у стању да управља. Један талант је око
60 мина. Наравно, у обе приче се под слугама подразумевају ученици и следбеници
Христови, који од Господа добијају како разноврсне дарове, тако и различита
спољашња добра, која треба да користе и умножавају у славу Божију, на корист
ближњима и за спасење своје душе.
Даље у причи о минама налазимо околност какве нема у причи о талантима.
Грађани су омрзли овог човека високог рода и послали су за њим изасланство,
рекавши: „Нећемо да овај царује над нама“. Овде се уочава појединост која
подсећа на недавни случај са Архелајем, који је путовао у Рим. Јевреји, који га
нису волели, послали су у Рим изасланство од 50 људи са молбом да он не буде
потврђен за цара, мада узалуд. У односу на Господа Исуса Христа, овде се мисли
на то што га је јеврејски народ одбацио као свог Месију, али узалуд, јер је Он
остао Цар и Судија како њихов, тако и целог света, Који ће тражити рачун од
Својих слугу и казнити оне који нису хтели да признају Његову власт.
Под повратком господара у обе приче подразумева се Други долазак
Христов, када ће свако морати да положи рачун на Страшном суду о томе како је
искористио дарове и спољашња добра која му је Бог дао. Они који су умножили
своје мине и таланте удостојиће се похвале и добиће награду у складу са својим
усрђем. Онај који је сакрио своју мину или талант биће кажњен као лукав и лењ
слуга, који није желео да се труди око дарова који су му дати од благости
Божије, и у коме благодат Божија остаје бесплодна.
Оптужбе лењог слуге на рачун свог господара за окрутност представљају
уобичајено самооправдање грешника, који је због своје грешности изгубио осећај
синовства према Богу и зато замишља Бога као окрутног и неправедног. Ко добро
употребљава своја добра, тај их и умножава; а немарни и безбрижни лишава се и
онога што има. Зато: „Свакоме који има даће се, а од онога који нема узеће се и
оно што има“. Прича о минама завршава се претњом сурове казне јеврејском народу
због непризнавања Господа Исуса Христа за Месију.
Завршивши причу, Господ је кренуо даље у правцу Јерусалима.
--------------
(1) Мина – античка новчана и тежинска јединица која је вредела 100 драхми (што је износило око 100 радничких дневница). У старијим српским библијским преводима (попут превода Вука Караџића) овај израз је преведен као „кеса сребра“.
Нема коментара:
Постави коментар