Сваки пут када се у години савршава празник Рођења Пресвете Богородице, моја лична сећања одлазе далеко у прошлост, у онај незаборавни живот који је некада постојао пре ове крваве невоље која се обрушила на руски народ. У дечијим годинама, када смо похађали школе, у њима се предавао Закон Божији. Обично смо курс Закона Божијег, Свештену историју Новог Завета, почињали управо од овог празника, повестима о томе како се Пречиста Дјева Марија појавила у свету да би у Себи оваплотила Оваплоћеног Сина Божијег. Црква пева на овај празник: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост објави целој васељени“.
Сваки пут када чујемо црквену молитву у којој се говори о таквој
духовној радости, људска душа треба да преиспита себе. „Радост објави целој
васељени“. Ми се многим стварима радујемо у свету, али понекад разлози наше
радости бивају недостојни хришћанина. Радује ли се наша душа тада када нам
Црква објављује ту радост коју објављује целој васељени? Ако се душа људска
радује у Господу, радује се циљу самог догађаја Рођења Пресвете Богородице, ако
је то заиста радост срца човечијег, онда је то управо оно на шта нас позива
Света Црква. Али понављам, преиспитуј себе, хришћанска душо!
Како често бива, на жалост, да земаљске радости сваке врсте радују нашу
душу и срце, а за духовну радост оно остаје некако хладно и непријемчиво. А то
је управо показатељ тога у каквом се стању, у хришћанском смислу, налази људска
душа. Ако се она радује када се Црква радује, онда је блажена. Ако тога нема,
онда човек треба да се побрине да такво жалосно стање своје душе некако одвоји
од свега другог. Невероватно, – некакав стид, некаква хладноћа – и духовна радост
се хлади у души човековој. Неко долази на исповест са тако учмалим и хладним
речима, што је тако далеко од праве хришћанске исповести... Бива да човек дође
и каже да се не сећа својих грехова. А када га зуб заболи, он се ничега другог
не сећа осим свог бола, и не заборавља на свој бол. А овде, када душа боли од
грехова, он то не осећа, јадник! И таква душа, наравно, бива хладна према
свакој хришћанској духовној радости.
Па размислимо, браћо, у каквом се стању налази наша душа. Ако је радост
која је објављена целој васељени уједно и наша лична радост – благо нама. А ако
тога нема, онда се треба молити Господу да Господ од те окамењене неосетљивости,
којa се јавља код човека, избави нашу јадну душу и научи нас да и тугујемо и да
се радујемо онако како доликује хришћанину. Амин.
Извор: Проповеди и
поуке Високопреосвећеног митрополита Филарета, Првојерарха Руске Заграничне
Цркве, Издање Комитета руске православне омладине при РЗЦ, 1981.год. Valley Cottage, USA
Превод са руског, манастир Утешитељево
Нема коментара:
Постави коментар