Српска Истински Православна Црква сматра се неодвојивим делом Српске Православне Цркве и њеним канонским наследником након што су архијереји Београдксе патријаршије отпали од Православне вере, сарадњом са безбожном комунистичком влашћу (сергијанизам), уласком у општење са новокалендарским расколницима (и новопасхалцима), прихватањем свејереси екуменизма (религија Антихриста) речју и делом, органским чланством у Светском савету цркава, које подразумева активно учешће у екуменистичким молитвама и богослужењима са јеретицима и другим нехришћанским религијама, огрешујући се на такав начин о Правила Светих Aпостола, Васељенских и Помесних Сабора и Светих Oтаца. Богохулним исповедањем да православни хришћани верују у истог Бога са богопроклетим Јудејцима и богомрским Мухамеданцима, што представља дрско одрицање од Сина Божијег Исуса Христа.

недеља, 11. октобар 2026.

Архиепископ Аверкије: Заповест о љубави према непријатељима

Недеља деветнаеста по Педесетници

Објашњење недељног Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Лук. 6, 31-36)

У Старом Завету не налазимо заповест: „мрзи непријатеља свога“, али су, по свему судећи, Јевреји сами за себе извели такву заповест из заповести о љубави према ближњем, јер су „ближњима“ сматрали само људе блиске по вери, по пореклу или по узајамним услугама. Остали, тј. иноверци, иноплеменици и људи који су показали злобу, сматрани су „непријатељима“, љубав према којима се чинила неумесном.

Христос је, насупрот томе, заповедио да – као што наш Отац Небески, туђ гневу и мржњи, воли све људе, чак и зле и неправедне, као Своју децу – тако и ми, који желимо да будемо достојни синови Оца Небеског, волимо све, па чак и своје непријатеље. Господ жели да Његови следбеници у моралном погледу буду изнад Јевреја и незнабожаца, чија је љубав према другим људима у суштини заснована на себичности (самољубљу). Љубав ради Бога, ради заповести Божије, достојна је награде, али љубав по природној склоности или ради своје овоземаљске користи, награду не заслужује.

Тако, успињући се постепено све више по лествици хришћанског савршенства, хришћанин ће на крају доћи до највише и за природног и непрепорођеног човека најтеже заповести о љубави према непријатељима, којом Господ закључује први део Своје Беседе на гори. И као да жели да покаже у којој мери испуњавање ове заповести уподобљава слабог и несавршеног човека Богу, Он и потврђује да се идеал хришћанског савршенства састоји управо у богоуподобљавању: „Будите, дакле, ви савршени, као што је савршен Отац ваш Небески“.

Ово је у потпуном складу са Божанским планом, израженим још приликом стварања човека: „Да начинимо човека по образу Нашем и по подобију“ (Пост. 1:26). Божанска светост је за нас недостижна, те се стога овде нема у виду једнакост између нас и Бога, већ неко унутрашње уподобљавање, постепено приближавање бесмртне људске душе њеном Прволику уз помоћ благодати.

Извор: Аверкије (Таушев), архиепископ. Руководство за изучавање Светог Писма Новог Завета. Џорданвил, Њујорк: Манастир Свете Тројице, 1954 (I део), 1956 (II део)

 

Нема коментара: