Овај израз је први пут употребљен у Јеванђељу и означава страх првих Јевреја-хришћана од Јевреја-жидова, који су покренули антихришћански терор. У Јеванђељу се такав страх манифестовао код апостола Петра, који се из тог разлога три пута одрекао Христа. Сам израз је преузет из Јована 20:19-20, када се васкрсли Христос након распећа јавио Својим потиштеним ученицима, који су се закључали у соби, и ослободио их страха од Јевреја. А они су, заиста, били фанатични и сурови, што видимо у опису погубљења архиђакона Стефана од стране жидова.
Током најезда са Истока на хришћанско Римско царство, ниједна од њих
није прошла без тога да је жидови не искористе за масовне обрачуне са
хришћанима. Тако је било, на пример, приликом освајања Палестине од стране
Персијанаца 614. године, што описује познати јеврејски историчар Г. Грец:
јеврејско руководство је „свим Јеврејима Палестине упутило проглас, позивајући
их да се окупе и придруже Персијанцима... Испуњене бесом, ове гомиле нису
поштеделе хришћане и њихове цркве у Тиверијади и пресудиле су епископу... тврди
се да је тог дана страдало деведесет хиљада хришћана... јеврејски победници су
немилосрдно беснели против хришћанских светиња. Све цркве и манастири су
предати пламену, у чему су, без сумње, Јевреји узели више учешћа него
Персијанци... Око четрнаест година палестински Јевреји су господарили земљом”
(Грец Г. „Историја Јевреја”, т. 6, стр. 31-32). „Јеврејска енциклопедија”
такође наводи податке да су том приликом „Јевреји куповали хришћанске
заробљенике за велики новац и са злобом их убијали” (СПб., т. 5, стр. 548).
У епохи тријумфа хришћанства у средњем веку, страх јудејски се већ
манифестовао у виду бојазни од јеврејских сплетки, посебно ритуалних убистава
која су практиковали талмудисти (што је признато у књизи Аријела Тоафа –
професора израелског Универзитета Бар-Илан и сина бившег главног рабина Рима: „Крвава
Пасха. Јевреји Европе и ритуална убиства”, 2007). Али у хришћанским земљама то
више није изазивало кукавичлук, већ ограничавање права Јевреја, насилно
крштење, погроме и прогоне. У XV веку Јевреји
су протерани из најважнијих европских трговачких градова: Аугсбурга
(1439-1440), Стразбура (1438), Ерфурта (1458), Нирнберга (1498-1499), Улма
(1499), са Сицилије (1492), из Шпаније (1492), Португала (1497); почетком
следећег века - из Регенсбурга (1519), Напуља (1540-1541), Венеције (1550)...
Тада су већ Јевреји морали да се плаше хришћана и из страха су притворно
примали хришћанство.
Међутим, након пада хришћанског средњег века, током развоја Реформације
(јудаизације хришћанства) и атеистичког тзв. „Просветитељства”, масони и
„просветитељи”, заговорници јеврејске равноправности, постепено су почели да
користе израз „страх јудејски” жалећи Јевреје, у смислу њиховог бесправног
страха пред властима, укључујући и општи тзв. „антисемитизам”, при чему у
суштину тог „антисемитизма” (а та реч је погрешна и маскира његов узрок) нису
улазили.
И како је јачала финансијска, политичка и информативна доминација
јеврејства у западном свету и у Русији (у XIX веку), израз „страх јудејски” је у „образованим” круговима, укључујући
и совјетску религиозно неписмену „образованштину”, неретко почео да се користи
у супротном смислу: као страх „вечито прогоњених” Јевреја од државних репресија
и погрома.
У ХХ веку ова појава је достигла свој апогеј, што радосно признаје
амерички професор јеврејског порекла Јуриј Сљозкин:
„Модерна ера је јеврејска ера, а XX век је јеврејски век... Од Изабраног народа јеврејског Бога, Јевреји су
се претворили у народ који су изабрали нацистички џелати, а поставши народ
изабран од нацистичких џелата, претворили се у Изабрани народ послератног
западног света. Холокауст је постао мерило свих злочина, а антисемитизам је
постао једини неопростиви облик етничке нетрпељивости у јавном животу Запада
(ниједан други облик националног непријатељства, ма колико био хронолошки дуг и
крвав, не означава се посебним ексклузивним термином, ако изузмемо реч
'расизам', која је аналогна 'антисемитизму', али лишена племенске
специфичности). У исто време и из истог разлога, Израел се претворио у земљу на
коју се општа правила нису односила. Један од разлога широког распрострањења
новог имиџа Израела лежи у степену моћи и утицаја америчких Јевреја, чије
јеврејство и, могуће, американизам зависе од тога да Израел задржи статус
изабраности и да Холокауст превазиђе границе историје...” (Сљозкин Ј. Ера
Меркурија. М., 2005).
То јест, „вечито прогоњенима” је дат статус сведозвољености, а свака
критика њихових очигледних злочина, укључујући и оне осуђене у резолуцијама
Савета безбедности УН, почела је да се проглашава „антисемитизмом”.[1]
У овој епохи, истински страх јудејски добија нову димензију: страх да се
падне у немилост код Јевреја, да се постане изопштеник, па чак и да се буде
кажњен: од стрељања за „антисемитизам” у СССР-у (према Лењиновом декрету из
1918. године и црвеном терору Дзержинског) ‒ до лишавања слободе за
„ревизионизам” у истраживањима Другог светског рата, узрока и размера
Холокауста и злоупотреба овог псеудорелигијског појма у западним
постхришћанским земљама (нарочито у Немачкој, где је „обнова нацизма” и
„Четвртог рајха” могућа само у једној правој вијуги код наших
совјетско-патриотских пропагандиста), па све до умножених оптужби за
„екстремизам” по члану 282 Кривичног законика у данашњој Руској Федерацији под
Путином. Индикативна је историја појављивања протестног „Писма 500-5000”[2]
из тог разлога, као и „страх јудејски” који су показале руске власти и медији у
његовој осуди и у одбијању (под бучним притиском јеврејства, укључујући власти
САД и „Израела”) да на јудејски човекомрзачки кодекс „Шулхан арух” примене
одредбе антиекстремистичког кривичног законодавства РФ.
У наше време у РФ, као и у целом „цивилизованом свету”, страх јудејски
је прихваћен као правило чак и у историјској науци, која исмева тзв.
„конспирологију”, не само у њеним некомпетентним и неписменим манифестацијама
(што, на жалост, није ретко), већ и у научно беспрекорним, квалификованим
истраживањима заснованим на хришћанском богословљу ‒ при чему овај страх
јудејски цвета и узакоњен је у документима РПЦ МП (Руске православне цркве
Московске патријаршије). Све више га практикују и у правосуђу ‒ отпуштајући,
забрањујући и кажњавајући „конспирологе” за „корак лево, корак десно”,
укључујући и за хришћанску есхатологију. (Међу недавним упечатљивим примерима
на Западу издваја се изопштење архиепископа Вигана из Католичке цркве).
У наше дане страх јудејски влада светом, а то је посебно очигледно у
утицају „Израела” на политику САД, у уздржаном ставу структура УН, западних
политичара и председника РФ према грандиозним провокацијама и геноцидним
ратовима јеврејске државе, чије узроке и циљеве мало ко има храбрости да
отворено назове правим именом.
Али још увек могу себи дозволити да живе без страха јудејскога, а са
страхом Божијим ‒ они слободни људи који немају шта да изгубе.
М. В. Назаров
27.10.2026
 |
| Михаил Назаров |
Објављивањем овог
текста желимо да скренемо пажњу нашим читаоцима на дугогодишњи доследни рад
познатог руског писца, историчара и публицисте Михаила В. Назарова, као и
његовог научно-издавачког центра „Руска идеја”. У временима свеопште
еклисиолошке кризе и секуларизације, Назаров остаје доследан себи као истински
православан хришћанин и бескомпромисни борац за Истину. Његово јавно деловање и
сведочење нису одвојени од његовог црквеног живота: Михаил Назаров се налази
под омофором и у јурисдикцији Високопреосвећеног Архиепископа Софронија
(Мусиенка) Санктпетербуршког и Северноруског, који се налази у пуном
евхаристијском општењу са Српском Истински Православном Црквом (СИПЦ). Ова
чињеница додатно потврђује духовно утемељење његових анализа, које, иако се
баве сложеним геополитичким и конспиролошким темама, увек полазе са научно
беспрекорних позиција заснованих на аутентичном хришћанском богословљу и
православној есхатологији.
Текст од истог аутора на сајту Утешитељева ОВДЕ
[1] Видети: М. В.
Назаров, „Определение 'антисемитизма' Госдепартаментом США”, Издательство
Русская Идея (13. 11. 2024), доступно на: rusidea.org. У тексту се разматра „радна
дефиниција” антисемитизма коју је Међународна алијанса за сећање на Холокауст (IHRA) усвојила 2016. године, а коју користи и Стејт
департмент САД. Назаров преноси званичне тачке и примере из дефиниције (који
укључују забрану поређења израелске политике са нацистичком, оптужбе за
јеврејске завере и негирање Холокауста), сугеришући да се ови критеријуми
користе за сузбијање сваке критике државе Израел.
[2] Видети: „ОБРАЩЕНИЕ к Генеральному
прокурору РФ В. В. Устинову...”, Издательство Русская Идея (15. 09. 2017),
доступно на: https://rusidea.org/2301. Овај
документ, у јавности познат као „Писмо 5000” (настао у марту 2005. године),
представља званичан захтев групе руских националних и православних јавних
личности упућен тадашњем Генералном тужиоцу РФ. У њему потписници траже забрану
свих јеврејских верских и националних организација у Русији на основу кривичног
члана 282 о распиривању националне мржње, тврдећи да традиционални јеврејски
кодекс понашања „Кицур Шулхан арух” садржи одредбе које су отворено увредљиве и
непријатељске према нејеврејима (гојима) и хришћанима. У постскриптуму се
наводи да је тужилаштво одбило да покрене поступак против издавача књиге под
међународним притиском, али је истовремено одбацило и контра-оптужбе за
антисемитизам против аутора писма Михаила Назарова.
Нема коментара:
Постави коментар