Позивамо све истинске синове и кћери наше Светосавске Српске Истински Православне Цркве, да својим прилозима, узидају себе и своје потомке у живи храм Тела Христовог, вечног и непролазног, и да тиме постану задужбинари попут Немањића светих и свих осталих ктитора српских. Позив је упућен свима да помогну од сувишка свога или од своје смирене лепте, да се реализује пројекат УТЕШИТЕЉЕВА– духовног центра СИПЦ и седишта Истински Православне епископије Утешитељевске. Сваки ваш труд Господ ће изобилно наградити, а при молитвама, непрестано ћете бити пред Богом помињани за спасење душа ваших и за живота и по упокојењу као ктитори и приложници ове нове светиње.

петак, 15. јануар 2016.

КРАТКО ИЗЛАГАЊЕ УЧЕЊА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О ДРЖАВНОЈ ВЛАСТИ


Без дубоког разумевања учења Православне Цркве о државној власти немогућа је правилна оцена догађаја из руске црквене историје 20. века и црквени препород у наступајућем 21. веку.

Сагласно томе учењу човечија природа се од тренутка грехопада прародитеља налази у стању дубоке и свестране повређености, од које не може да се избави својим сопственим силама. Изгубивши правилно разумевање слободе пало човечанство, остављено само себи и лишено свих уздржавајућих начала, неизбежно је морало бити увучено у „идење за телом у нечистој похоти“ (2Пет.2:10), коначни разврат, погибао и самоистребљење.

Да би се то спречило, ради уздржавања страсти и слабљења греховних пројава Господ је установио како сам принцип власти, основан на подчињењу једних људи другима, тако и различите видове власти, као што су то: власт мужа над женом, власт родитеља над децом, власт старешине над подчињенима, власт црквене јерархије и на крају државну власт. Све те и многе друге власти јесу божанствене установе (Ин.19:11) којих је основни циљ – ограничити, колико је то могуће, распростирање зла и не допуштање крајње пројаве греха, који изврћу земаљски живот човечанства у ад.

Међутим, по самом смислу тих установа, оне задржавају своју силу и значење само уколико испуњавају циљ (задржавање греха), ради којих су и саздани. Ако власт не испуњава ту своју главну сврху, ако примена пуномоћја власти води не ка слабљењу, него ка јачању греха, тада покоравање таквој власти постаје противприродно и противбожанствено дело. Ако власт својим деловањем подрива сам принцип власти, онда је императивна обавеза човека и хришћанина да се непокорава таквој власти.

Посебно место међу свим властима заузима државна власт, зато што та власт у највишем облику има способност да делује на све области човечијег живота, а такође и на све остале видове власти: породичну, родитељску итд. Зато се у учењу Цркве о власти, питање односа хришћанина према државној власти посебно разматра.

Државна власт, као божанска установа (Рим.13:1), призвана је да се расположивим средствима које поседује супротставља злу и садејствује утврђивању добра (Рим.13:3-4). Сагласно учењу Цркве у таквој врсти делатности државе закључује се морални смисао њеног  постојања, и хришћанин је призван да буде законопослушан испунитељ наредаба такве богоугодне државне власти. Анархија, безвлашће, тим пре безаконо насртање на власт или бунт против власти, у случају када последња остаје без могућности употребе својих пуномоћи, сматра се Црквеним грехом (Рим.13:2). Шта више, Црква наређује својим члановима да се моле за благостање актуелних власти (1Тим.2,2), ако оне достојно испуњавају своје обавезе, које су у сагласности са њеном наменом задржавање греховних начала у људском животу.

Међутим, сагласно учењу Цркве, ако власт одступа од својих главних циљева, избегава супротсављање злу, тим пре, ако падне у руке злонамерних људи и почне се препуштати злу, или га чак активно промовисати, у таквом случају заповест о покоравању Богу постаје виша од  заповести покоравању властима, и императивна обавеза хришћанина је да одбије покоравање таквој власти која принуђује на грех или на делатности које противрече хришћанској савести. Баш у таквом смислу треба и разумети речи апостола Павла (Рим.13.1-7) и Петра (1Пет.2:13-16) о неопходности покоравања актуелним властима и светским старешинама. Апостоли говоре о лојалности само таквој државној власти, у којој „старешине нису страх за добра дела него за зла“ и, „јер је старешина слуга Божији... осветник, да излије гнев на онога који зло чини“ (Рим.13:3-5). Ако власт престане да служи Божијем делу на земљи, онда покоравање таквој власти значи саучествовати злочинцима, и на такав начин хришћанин добија право и да се активно супротставља таквој власти. Како пише блажени Августин: „Ако власт наређује нешто противно Божанственој вољи – не слушајте власти. Нама је речено: нема власти да није од Бога (Рим.13:1); али често се заборавља, шта следи после тога, наиме: да је све што исходи од Бога добро устројено, и због тога дајте нам власт добро устројену и ми јој се нећемо супротстављати“.

Власт која је извитоперила смисао свога постојања, већ није богоустановљена, него богопротивна, и постоји само као допуштење Божије. Ученик св. Златоустог блажени Исидор Пелусиот говори овако: „Стога можемо рећи, да у стварности, ми разумемо да су власт тј. старешинство, и власт царска установљени Богом.  Али ако какав злочинац безаконо приграби ту власт, онда не тврдимо, да је он постављен Богом, него говоримо, да му је то допуштено“, а свети преподобни Јосиф Волоцки, појашњава: „Ако неки цар царствује над људима, али над њим самим царују прљаве страсти и греси: среброљубље и гнев, лукавство и неправда, гордост и жестина, а најгоре од свега – неверје и хула, - такав цар није Божији слуга, него ђаволов, и није цар, него мучитељ. Таквог цара, за његово лукавство, Господ наш Исус Христос назива не царем, него лисицом: „Идите, говори Он, и кажите тој лисици“ (Лук.13,32)... И ти не слушај цара или кнеза, који те наводи на бесчашће или лукавство, чак ако те буде мучио и претио ти смрћу. Томе нас уче пророци, апостоли и сви мученици, убијени нечастивим царевима, због непокорности њиховим наредбама“.

На основу тога молитве за благостање таквих власти не само да су бесмислене него су некада и отворено богохулне, и у црквеној историји познати су многобројни случајеви, када се Црква молила за смрт нечастивих властодржаца. Тако у житију преподобног Јулијана (памјат 18/31 окт.), приповеда се да су у време рата између Јулијана Одступника са персијанцима, многи верници тражили од преподобног да се моли за свргнуће тог непријатеља хришћана. Свети Јулијан се 10 дана молио за ослобођење од тог злог мучитеља и, на крају је чуо глас: „Нечиста и мрска животиња је погинула“. Када се вратио браћи преподобни их је са радошћу о томе известио, рекавши: „Браћо, ово време  је време благодушности и радовања: нечастиви је нестао; уставши на Господа достојно је поражен од руке коју је прогонио“.

Државна власт, одређена Богом за добро устројење земаљских дела, поседује природу другачију од Цркве, која постоји не ради земаљских циљева, него ради бриге о вечном спасењу људи. Зато сфере делатности државе и Цркве не могу бити идентични, Црква не може собом заменити државу, нити држава – Цркву, муђутим те сфере не могу а да се непресецају. Чланови Цркве  су поданици државе, а службеници државе су чеда Цркве. Зато Цркви није свеједно у каквим државним приликама живе њени чланови, јер те прилике имају непосредан и значајан утицај на духовни живот хришћанина и на само дело спасења његове душе. Пошто је спасење човечијих душа основни задатак Цркве, онда је она заинтересована за такву државност и подржава такву власт, која својим утицајем помаже реализацију тог задатка. Супротно томе, по мери удаљавања државне власти од сврхе свог постојања смањује се и простор покоравања Цркве таквој власти, и на крају крајева, при свесно-богоборном карактеру власти (комунистичке и секуларистичке либерално-демократске власти, при. прев.) такво покоравање потпуно исчезава, тј. хришћани не могу бити поданицима Антихриста.

Црква има свој позитивни идеал државне власти, који је пројављен у теократији, тј. власти основаној на директној Божанској управи. Такво богоуправљање може бити или непосредно кроз пророке Божије (најсавршенија форна теократије), или делегирано – кроз изабраног Богом и обдареног одређеним обавезама и пуномоћима Цара. Због готово потпуне немогућности - због силног распрострањења греховности међу људским родом – реализација непосредне теократије, најбоља историјска форма управљања је власт Царска – монархија.

Међутим, монархистички принцип, узет сам за себе, изван заповести Христових, доводи само до једне или друге варијанте деспотије. Најправилнији принцип теократије задовољава само монархија хришћанска, која се у својој делатности руководи хришћанским идеалима, и ослања се на хришћанску Цркву и ставља као свој задатак садејство са Црквом у васпитању поданика Царства земаљског ради тога да што лакше постану житељи Царства Небеског.
Таква православна самодржавна монархија је јединствена богоустановљена форма државне власти на земљи, која у потпуности одговара својој предназначеној сврси. Као што православље није само још једно од многих религиозних веровања, него јединствена истинска вера, тако је и Православна Монархија јединствена власт од Бога, која задржава васељенску (глобалну, прим. прев.) апостасију.
Са таквом влашћу Црква не само да може, него је и мора бити у тесној сарадњи, радећи са њом помоћу разних средства једно те исто заједничко дело. Скуп принципа, помоћу којих се реализује таква заједничка делатност, добила је у црквеном учењу назив СИМФОНИЈА Цркве и Царства. Сагласно том учењу Свештенство и Царство су два велика блага, Богом дарована човечанству који разним путевима стреме ка једнаком циљу – служењу Богу. Свештенство се брине о божанским делима, о спасењу људских душа, а Царска власт устројава најбоље спољашње услове за такву делатност и она је уз то и спољна ограда (одбрана, прим. прев.) Цркве. Симболички говорећи, Црква и Царство су међусобно повезани као душа и тело у живом човеку, и из њихове везе и сагласја произилази благостање државног организма. Рушење такве Симфоније, уклањање Цркве од државе еквивалентно је уклањању душе од тела и означава смрт тог организма.

За разлику од Православног Самодржавља, све друге постојеће форме државности установе су не Божије него људске, које за свој циљ имају, негде „слободу“, негде „национално (социјално, прим. прев.) благостање“, негде „трагање за срећом“, негде „законитост“, а негде и заштиту лажне вере, али све оне су ван Свете Цркве Христове и Господа Исуса Христа, који је тврдио: „Ко није са Мном, против Мене је; и ко не сабира са Мном, расипа“ (Мат.12:30). На основу тога, све те државе (форме управљања) резултирају, или чак држе са свој основни сакривени циљ, - погубљење највећег броја људских душа на земљи и у вечности.
Зато било каква неправославна власт тог типа не може а да се неналази са Црквом у непријатељским односима, она посредно или непосредно лишава Цркву њене духовне слободе, и ако се Црква не сагласи са тим, она се подвргава од стране такве власти прогонима. Ако се Црква, силом или милом сагласи на сарадњу са њом или чак покушава да установи са њом псеудо симфонију, онда она престаје да буде Црква, претвара се у „цркву лукавих“ са псеудо пастирима на свом челу.

Зато су у Православној Цркви током скоро 2000 година Њене историје постојале само две форме односа са државом: то је или прогон у већем или мањем степену у зависности од озлојеђености антихришћанског режима, или симфонија са Православним Самодржавним Царством. Изван Православне Монархије Црква никада неће моћи слободно да исповеда Истину и ради утврђења Истине у Њој изван Православне Монархије остаје јој само пут исповедништва и мучеништва.


Антон Кузнецов

Нема коментара: