Позивамо све истинске синове и кћери наше Светосавске Српске Истински Православне Цркве, да својим прилозима, узидају себе и своје потомке у живи храм Тела Христовог, вечног и непролазног, и да тиме постану задужбинари попут Немањића светих и свих осталих ктитора српских. Позив је упућен свима да помогну од сувишка свога или од своје смирене лепте, да се реализује пројекат УТЕШИТЕЉЕВА– духовног центра СИПЦ и седишта Истински Православне епископије Утешитељевске. Сваки ваш труд Господ ће изобилно наградити, а при молитвама, непрестано ћете бити пред Богом помињани за спасење душа ваших и за живота и по упокојењу као ктитори и приложници ове нове светиње.

недеља, 24. јануар 2016.

ПОУКА ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ


Човек може другог човека да изведе на пут спасење само онда када је и сам на њега чврсто стао, никако не раније. Шта то значи? Када човек чврсто стекне навику да чини добро, када му је одвратна и сама појава греха и зла, када се у њему укорени ревност за испуњење заповести Божијих, када се добро или макар солидно упозна са истинама православне вере, Светим Писмом, побожношћу и предањем, када стекне навику да чини добро и да се противи свакој пројави зла, тек тада може почети да проповеда другима реч Спасења. Не тражи се од никога да ради спасавања других људи постане потпуно безгрешан, већ да непоколебиво утврди свој живот у ревновању за православље и правоживље. Наравно, уз све то потребан је и призив (потврда) Божији.
Замислимо на пример ово: падамо са литице, и ухватили смо се за неку грану која вири из стене. Висимо тамо на једној руци, батргамо се неби ли  се како попели горе. И видимо човека поред који исто тако виси на грани над провалијом и почињемо да му говоримо: „Дај руку, да те извучем“. Шта мислите, како ће се ово завршити? Обојица ће пасти у провалију.
У томе је јесте највећа замка ђавола, уместо да људи прво себе приведу Богу, они пре времена, неспремни, почињу да се бави псеудо-мисионарењем, говоре о ономе што не знају или о нечем што су овлаш прочитали у некој књижици. Као последица таквог погрешног приступа делу мисионарења они сами се ломе, лишавају силе, благодати, пређашње ревности и на крају сами отпадају са пута спасења и тај пад бива заиста велики.
Веома је важно знати да можемо да проповедамо другима Реч Божију само онда када нас Бог на то призове јер нас на такав начин та проповед неће стрмоглавити доле, како се то често догађа.
Ако човек проповеда и заборавља на првом месту да се моли, па онда заборавља да чита Свето Писмо, светоотачку литературу, Житија светих значи да треба да прекине одмах са проповеђу другима. Јер на такав начин он само штети својој сопственој душу. Не треба пристајати на демонску подвалу да се молитва и брига за сопствено спасење замени проповеђу вере другима. Ово друго је бесплодно без овог првог. А ово прво замењено овим другим постаје погубно. "Спаси сам себе - и око тебе ће се спасити хиљаде" - говорио је велики угодник Божији преподобни Серафим Саровски.
Човек који се попео на врх стене, тамо се учврстио, осигурао безбедносним појасом, тек тада може да извлачи из амбиса другог човека, никако не раније јер ће и сам жалосно завршити.
Како можемо да знамо да је некога Бог призвао? Бог је рекао „свако дрво се по роду своме познаје; јер се смокве не беру са трња, нити се грожђе бере с купине“ (Лк. 6:44). Дакле, свако дело се познаје по својим плодовима. Плодови живота по Богу су плодови хришћанских врлина: љубав, кротост, мир, смирење, трпљење, послушање, целомудреност и друге јеванђелске врлине које се набрајају у Светом Писму. Ако их човек не стекне, ако непостоји ревновање и одлучна борба да се те врлине задобију, то значи да немамо призив од Бога. Ако насупрот овоме код нас самих препознајемо постојаност у овим врлинама и борбу за њихово даље задобијање, чување и усавршавање онда, у том случају можемо кренути на дело проповеди Речи Божије и привођења других људи путу спасења.
Међутим, при том светом делу мисионарења морамо се држати важног правила. Наиме, ако човек не жели да слуша, не треба покушавати да му се проповеда „на силу“ више од два или три пута. Апостол Павле је дао такву заповест, да се људи не заплићу у бесконачно извођење људи на пут спасења, јер су то људи – синови противљења, како их назива Свето Писмо, који се одупиру и споре у недоглед, и проповед њима не доноси никакву корист. Човек мисионар са таквим људима који се противе Речи Божијој само троши своје душевне силе и од тога има само штету: „Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас“ (Мт.7:6). Овде се не мисли на телесно растргнуће које може бити само похвално за оне који страдају ради проповеди Речи Божије, него се ради, по светом Теофилакту Охридском, о „растргнућу“ бесплодним и штетним расправама и полемикама.
И на крају требамо имати на уму да је Божија сила моћнија и важнија од свега и да управо Он приводи људе Себи, а не ми. И зато је неизоставно потребно да се уз рад на спасењу људи за исте, тј. за њихово просвећење усрдно молитвено обраћамо Богу.


Нема коментара: