БЕСЕДА ЕПИСКОПА АКАКИЈА О ЉУБАВИ КА НЕПРИЈАТЕЉИМА (Недеља 19. по Духовима)

Во имја Отца и Сина и Свјатаго Духа!

Тумачи јеванђеља ово зачало сврставају у беседу на гори, где је изложена наука о блаженствима, а наука о блаженствима је суштина јеванђелског учења.

Контекст у коме је Господ изложио ово учење биле су заблуде јеврејског народа, коме се он тада првенствено и обратио. Горд због своје изабраности јеврејски народ није могао да се помири са губитком своје слободе, па је маштао о доласку Месије који ће га ослободити од туђинске власти, осветити се свим непријатељима, завладати над Јеврејима и покорити им све земаљске народе. Са таквим лажним очекивањеима о земаљском блаженству које ће им донети Месија они су слушали Господа сматрајући да је баш он тај обећани јеврејски Месија. Пред овако настројеним Јеврејима Господ им излаже науку о блаженствима секући њихове заблуде у корену. Он овде истиче духовни препород људи како би се на земљи успоставило Царство Божије као припрема људи за вечни живот у Царству небеском.

Код јеванђелиста Матеја је изложена потпуно учење о блаженствима, док га јеванђелист Лука овим данашњим зачалом допуњује:

„Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.

Ако волите оне који вас воле, каква вам је хвала? Јер и грешници воле оне који њих воле.

И ако чините добро онима који чине добро, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако.

И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грешници грешницима дају у зајам да добију опет онолико.

Него волите непријатеље своје, и чините добро и дајите у зајам надајући се ничему и плата ће вам бити велика и бићете синови Свевишњега јер је он благ и према незахвалнима и злима.

Будите дакле милостиви као и Отац ваш што је милостив.“ (Лк. 6, 31:36).

Цео овај део је јединствена мисао о заповести љубави ка ближњем, савршеној љубави и савршеном милосрђу на које нас Бог позива. Јевреји су сматрали да се заповест о љубави према ближњем односи само на људе њихове вере и њихове нације или у најбољем случају када су у питању међусобне услуге. Остале, тј. иноверне – гоје или оне које су им нанели зло,  сматрали су за непријатеље достоне мржње, презира и освете. Сличан однос је био и код незнабожаца.

Овим речима Господ хоће да ми Његови следбеници у моралном погледу будемо изнад Јудејаца и незнабожаца чија је љубав према другима у суштини била заснована на самољубљу и личном користољубљу. Насупрот таквој користољубивој светској љубави која не добија хвалу („каква вам је хвала?“) стоји љубав Бога ради и ради испуњења заповести Божије која једина заслужује похвалу и плату од Бога и то најавећу – да постанемо синови Свевишњега.

Размотримо сада две најважније поуке из данашњег јеванђеља:

За прву поуку, „давати у зајам ненадајући се ничему“ код нас Срба постоји народна изрека: „Ко цркви даје, Богу позајмљује“, тј. да ће Бог ономе ко помаже цркву узвратити како земаљским тако и небеским добрима. Иначе, ова изрека је уствари измењени цитат светог старозаветног цара Соломона: „Ко сиромашноме даје, Богу позамљује, и платиће му (Бог) за добро његово“ (Прич. 19:17).

Свети Јован Кронштадски у вези овога каже: Они вам неће узвратити на исти начин као што си им ти помогао, али ће ти Отац Небески узвратити у Оном (будућем) веку највишим благословима“, а по животном искуству, додајемо ми, Бог ће нам узвратити још овде на земљи, јер је давање милостиње сиромасима и потребититима, улагање као у неку банку која ће ти уложено вратити са каматом, не само у духовном, него и у материјалном смислу. Томе смо се осведочили небројено пута и могу вам навести много ситуација давања новца потребитима који се врло брзо враћао са каматом.

Док поука „волите непријатеље“ позива на савршенство за које многи тумачи јеванђеља признају да је тешко достижно, и да га могу досегнути само људи који су дошли до виших степена духовности. Ипак, свако од нас може волети своје непријатеље тако што ће имати незлобиво расположење ка њима, желети им добра, не узвраћати им злом на зло. Помагати им у нужди и што је најважније желети им спасење. Поента је ослободити се мржње, огорченог гнева, злопамћења и освете, као што је и Сам Господ на крсту говорио онима који су Га разапели: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде“, и све храбро трпети удостојавајуће се тиме, мало по мало, задобијања савршене љубави.

Овде морамо појаснити, нарочито у наше зло време усиљене пропаганде псеудохришћанског пацифизма, где нас псеудохришћани и безбожници прозивају да се ми хришћани морамо држати Божије заповести о љубави ка непријатељима која тобоже подразумева трпљење, толерисање и чак прихватиње сваког облика пројаве зла.

Љубити непријатеља не значи не супротстављање његовом злу, нарочито када је у питању одбрана светиње или одбрана наших ближњих. Сетимо се примера Самог Господа који је бичем изагнао из храма трговце уз претеће речи: „Не правите од дома Оца мојега, дом трговине.“ Исто тако, када је Господ показао светом равноапостолном цару Константину крсно знамење на небу, уз речи: „Овим побеђуј“, на кога је он тада мислио, кога побеђуј, па непријатеље и то војном силом. Када смо већ код рата, ту је однос према ратним заробљеницима, према којима смо ми Срби увек уз ратно јунаштво показивали и чојство. Према заробљеницима смо увек поступали јеванђелски: „Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“ и од тога не смемо никада да одступимо. 

Дакле, при обуздавању злих дела непријатеља треба употребити само нужну силу уз саосећање према непријатељу који страда од дејства демонског зла. Саосећање према њему као човеку али не и према његовом злом намислу или делу. Чувена је поука светог Филарета Московског који у вези са овим односом према непријатељима рекао: Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље отачаства побеђуј.

Свети Максим Исповедник говори да толерисање и неразобличавање јеретика није заповеђена Богом љубав према заблуделима, како савремени екуменисти правдају свој снисходљиви однос према јеретицима, већ мржња према њима, јер их утврђује и њиховој јеретичкој заблуди и онемогућава им спасење. Па зар није и сам шамар светог Николе упућен непријатељу Божијем Арију био Богом оправдан? Дакле, и из ових примера видимо да љубав ка непријатељима може подразумевати и отворено супротстављање њима.   

И да закључимо, однос према непријатељу исказан је укратко у првој и последњој реченици данашњег зачала:  

„Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.

Будите дакле милостиви као и Отац ваш што је милостив.“

Прва реченица нас подучава законом природним: што желиш себи, то чини и другима, а потом нас подучава небеском наградом обећавајући нам уподобљење Богу, тј. повратак изгубљеном ПОДОБИЈУ – стању савршенства којег смо изгубили падом у грех, а које је свако од нас позван да достигне током овог живота јер смо створени по лику и подобију Божијем. Амин.