100 - годишњица Трећег Божанског Јављања Часног Крста

НАЈЧУДЕСНИЈА БОЖИЈА ПОТВРДА ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

ТРЕЋЕ[1] БОЖАНСКО ЈАВЉАЊЕ ЧАСНОГ КРСТА ПО СТАРОМ ОТАЧКОМ КАЛЕНДАРУ, 14. СЕПТЕМБРА 1925.

Поводом 100 – годишњице Трећег јављања Часног крста (1925-2025) – Божије потврде о исправности грчких старокалендараца и њиховог исповедништва одбране старог календара, објављујемо сећања на ово можда последње велико Божије чудо последњих времена.

Након безаконог наметања папског календара у Грчкој Цркви (1924.) малобројни верни народ који је остао одан отачком предању, са исто тако малобројним свештенством, одлучно се одупро новотаријама званичне цркве и прекинуо са њом свако духовно општење. Гоњени од стране званичне новокалендарске цркве и државе, богослужења су обављали тајно. На сам празник Воздвижења Часног Крста по старом календару (14‒15. септембра 1925.) мноштво старокалендараца се окупило на бденију поводом празника у малу цркву у предграђу Атине. Мало пре поноћи појавио се на небу блистав Часни Крст Господњи који је зраком осветљавао само црквицу и њену непосредну околину. То велико знамење читав сат времена су у усхићењу посматрали верни, као и одред полиције који је био послат да растури окупљени народ, а свештеника да ухапси. Ово небеско блистајуће крсно знамење видели су ту ноћ и многи атињани. Појава Часног Крста на небу је несумњива Божја потврда о томе да Бог хоће да следимо Православни отачки календар, а не папску новотарију.

Ово велико чудо је утврдило огроман број народа Грчке који је одбио да прихвати ове антиканонске, антицрквене промене које им је наметала званична црква преко државне полицијске власти. Ти људи су вњћ прошли кроз патње, прогоне, и затварања од стране световних полицијских власти. Православна савест истинских православних хришћана тог времена се побунила против календарске новотарије, чак и ако у то време нису у потпуности схватиле сву дубину зла новог календара, да је он био претеча и знамење највеће јереси у историји света – свејерси екуменизма. Многи међу старокалендарцима су се, због тога, збунили и поколебали тим пре јер у су у то време сви епископи Грчке цркве прихватили нови календар. Баш као што су аријанци контролисали светску власт 351. године и могли су да наметну своју јерес на државном нивоу, тако су сада обновљеници - новокалендарци контролисали светску власт Грчке. У тако немирном и опасном времену, свемилостиви Бог је чуо потребе свог верног народа. Поново, као и 351. године, Бог је послао чудесно јављање знамења Свечасног Крста да запечати истину и посрами лажне учитеље. 

Сведочанство преузето из књиге „Страдања ИПХ у периоду 1925-1929“

Треће Божанствено јављање Часног и Животворног Крста, које се догодило око поноћи уочи великог празника Воздвижења Часног Крста, 14. септембра 1925. по отачком календару је засигурно најчудеснији Божији знак последњих времена.

Вест о овоме чуду, које се догодило изнад тада оронулог и напуштеног манастира Св. Јована Богослова крај Имита (сада Папага), дошло је до грчког народа следећег дана, 15. септембра 1925. (28-ог по новом календару), посредством атинског дневног листа „Скрип“ који тај догађај објавио на насловној страни.
 Више од две хиљаде верних који следе отачки календар дошло је, прогоњено од новатораца, са својим свештенослужитељем о. Јоанисом Флором и ту пробдело, славећи празник Воздвижења часног Крста у запуштеном манастиру Св. Јована Богослова.
 Дневни лист „Скрип“ је, између осталог, писао:
 „Од девет сати синоћ, више од две хиљаде људи почело је да се сабира у храму Св. Јована Богослова ван града, где се савршавало бденије. Разуме се да ово окупљање верних није измакло пажњи локалних органа власти, који су око 11 сати посетили службу из, како рекоше, разлога одржавања реда.
 Но, каква год била њихова дужност, неки тренутак након што су пристигли, хтели - не хтели, билу су приморани да се придруже мноштву верних, које чак ни спољашње двориште храма није могло да прими из разлога претежнијих од ма какве људске наредбе или силе.
 Било је око пола сата по поноћи када се тачно изнад храма и у правцу од истока до запада указао сјајни крст, чије је блистање, ограничено на окупљени верни народ, потпуно сакрило сијање звезда и обасјало храм и двориште као да је неко на њих уперио велики рефлектор.
 Јасно ограничен знак Крста на небу наклонио се надесно, па се од доњег краја вертикалног знака обликовао мањи крст, тиме што му је додата још једна положена линија. Овај знак био је непрекидно видљив још пола сата, а потом је почео полако да гасне.

Оно што је уследило појави овога знака немогуће је описати људским језиком. Сви сабрани, павши на колена и потресно ридајући, почели су да поју и славослове Господа једним устима и једним срцем. Припадници органа безбедности, заборавили су на свој задатак и у дубини срца поново пронашли веру детињих година. Цело то место претворило се у кутак са неког другог, надземаљког света, сви су били обузети неизрецивим свештеним трепетом, сви су грцали. Настављено бденије окончано је у четири сата ујутру, када се читава река људи упутила ка граду, причајући на сваком кораку о ноћном чуду које их је све потресло.
 Можда ће бити неверних који ће овај догађај оспоравати, можда ће се наћи самоуверени, који ће гледати да овај феномен протумаче аутосугестијом или каквим другим усиљеним разлогом, али аргументи и једних и других у сваком случају падају као неосновани, ако се има у виду да се не ради о тренутном феномену који је блеснуо попут звезде падалице, већ о појави видљивој више од пола сата, коју је гледало и дивило јој се више од две хиљаде људи.“
 

Ево шта је 1974. године писцу испричао Јоанис Глимис (сада покојни), један од људи из полиције који је био међу снагама посланим да растерају ИПХ и ухапсе јереја:
 „Био сам један од људи из Полиције, које су те вечери пре педесет година послати у црквицу Св. Јована Богослова да спрече бденије.
 Тамо је требало да старокалендарци служе бденије, будући да је свитао празник Воздвижења Часног Крста. Пошто се сабрало много народа, отприлике две хиљаде људи, нисмо покушали да ухапсимо јереја, како нам је наређено, већ смо се мирно повукли на једну косину и чекали да се бденије заврши.
 Око пола сата пред поноћ зачули смо велики и необичан жагор који је долазио од масе људи. Не губећи време, похитали смо да видимо шта се збива...и видесмо... цела маса верних налазила се у усхићењу. На коленима, једни плачући, а други вапијући „Господе, помилуј“, усмерили су погледе ка небу, док су неки од велике тронутости обамрли. Тада смо и ми погледали и угледали чудо, један огроман свесјајни Крст, како веома високо над храмом обасјава читаву околину. У почетку нас је обузео страх, али сместа приђосмо, падосмо на колена и, заборавивши зашто смо ту, заплакасмо као мала деца.
 Заиста је излишно да вам кажем да смо свето бденије, ганути, пратили до краја, али не више као прогонитељи, већ као верни хришћани. Ујутро, када смо дошли у Школу, свима смо испричали о великом чуду које смо имали среће да видимо. После су почела испитивања, а ми смо сви под заклетвом говорили да смо јасно видели Часни Крст високо на небу.“
 (полицајац Јоанис Д. Глимис, 78 година)

Део сведока који су присуствовали бдењу и својим очима видели Јављање Часног Крста над Имитом

 Ево још једног од сто сведока чуда, Атанасија Прималиса, који није био на бденију, већ је са места возача трамваја Божанско јављање пратио са стотинама ноћобдија са Омоније (трг – строги центар Атине). Ово нам је он сам, који је данас уснуо у Господу, испричао 1974. године:
 „Те вечери 1925. године, када се јавио Часни Крст, возио сам последњи круг као возач трамваја. Стигао сам на Омонију и окренуо круг, када сам видео људе како гледају ка небу и вичу: „Погледајте... Крст...Крст!“ Сместа сам притиснуо кочницу и зауставио возило. Истурио сам главу кроз врата трамваја и, недостојан, видео Часни Крст Господа нашега, нека је благословено Име Његово, како блиста изнад Имита. Не сећам се колико се задржао. Знам само једно – да ме је Часни Крст који сам видео те вечери начинио другим човеком. Од тада сви у мојој породици постали смо верна чеда Цркве Истинитих Православних Хришћана.“
 (Анастасиос Прималис, 80 година)

 И на крају, ево шта је један од очевидаца, иначе ветеран свете борбе за отачко предање, Илија Ангелопоулос, веома потресно испричао писцу 1974. године:
 „Било ми је 18 година. Са својом покојном мајком отишао сам да бдим те вечери у црквицу Св. Јована Богослова, која се налази у подножју Имита. Спремили смо се за причешће. Око 11:30, док се појало, ако се добро сећам, велико вечерње празника Воздвижења, на небу се појавио Часни Крст. Његова светлост била је толико јака да је цела област била осветљена. Сви смо, молећи се, пали на колена и нисмо могли да се наситимо гледања овог Божанског дара. Сећам се тачно једног слепца, који је био крај мене и затворених очију, руку подигнутих ка небу, викао гласом очајника – Господе помилуј!“
(Илија Ангелопулос,68 година)

Глас о Божијем знаку обишао је Грчку и прешао њене границе. Узнемирени синод епископа обновљенске цркве покушао је након једне године да у једном „саопштењу“, детињасто расуђујући, омаловажи чудо:
 „То што се јавило старокалендарцима, ако се заиста јавило, било је Божије сведочење да се налазе у великој прелести. Знак им је говорио (!): „О, безумнни, зар вам није познато да је празник Крста прошао? Толике стотине хиљада људи сагласне су са тим да је данас 26. септембар, а ви и даља мислите да је 13-ти и навечерје празника Крста. Зашто, неверни, празнујете празник Крста 27-ог, какда то треба чинити 14-ог септембра?“ То би, дакле, ово могло да значи, ако је виђење, уистину било.“
 Старокалендарци су им дали такав поражавајући одговор, који је дословно, како народ каже, учинио да ови прогутају језик, предлажући им да се организује испитивање тада присутних компетентних личности, као и самих органа власти. Зашто не би пристали на то? Зато што би се у истрази показало ко је лицемерни лажљивац.
(Елиники, 15. 7. 1926.)

Међутим како нам је открио Јоанис Глимис, један од полицајаца, постојала је истрага под заклетвом, но тадашњи министар унутрашњих послова, г. Кондилис, сакрио је од јавности њене резултате.

„Страдања ИПХ у периоду 1925-1929“, први том, Пиреј, 1991. митрополит Калиопије, превод са грчког еп. Акакије

Код грчких старокалендараца ово Треће Јављање Часног Крста је канонизовано и прославља се прве недеље по Воздвижењу Часног Крста. 

---

[1] Часни Крст се пре овога јавио два пута у црквеној историји. Први пут Светом цару Константину Великом, близу Рима 312 године, а други пут, над Јерусалимом 351. године током епископства Светог Кирила у Јерусалиму. Током овог јављања Крст се протезао од Голготе до Маслинске горе. Овај чудесни знак остао је на небу изнад Светог Града недељу дана.