Божанско се сједињује са људским, вечно – са временским, свесавршено са ограниченим, несаздано – са Својим саздањем, самопостојеће – са ништавним: какав се несагледиви и непостижни крст слаже из овога! Богочовек, Чији силазак на земљу прослављају небеса, овде се појављује у најуниженијем људском узрасту, у најмањем граду, најмањег од свих царстава земаљских. За Њега нема ни дома, ни колевке; осим Његових убогих родитеља, само неколицину пастира занима Његово рођење. Тридесет година Владика небеса и Цар славе, сакрива се од неба и земље у дубоком повиновању двома смртницима, које је Он удостојио да зове Својим родитељима.
Шта све Он затим није претрпео од дана Свог ступања на победоносно служење спасењу људског рода! Свети, који је дошао да освети људе, заједно са грешницима, који траже очишћење, прима крштење од Претече. Праведни се подвргава искушавању од стране кнеза таме у пустињи. Исцелитељ људских немоћи и Чудотворац , прогоњен је од стране фарисеја и садукеја. За време скорбног Гетсиманског подвига, нема утехе чак ни од најближих ученика у Свом предосећању најтежег Голготско крста. Шта да кажемо о овом последњем крсту, који је врхунац и завршетак целог крсног подвига нашег Спаситеља?
Он је толико болан, да сунце није могло да гледа у њега. И толико је тежак да се земља затресла под њим. Претрпети у најчистијој непорочности сва мучења, унутрашња и спољашња, најтежа и најподлија, претрпети уместо награде за учињена добра дела; страдати Свевишњем од највећих безаконика, Творцу од твари; страдати за недостојне, неблагодарне, за саме виновнике страдања; страдати за славу Божију и бити остављен од Бога: какав је то неизмерни бездан страдања!
Такав је крст Христов, целоживотни и Голготски. А чиме ћемо ми узвратити Началнику нашег спасења за овај велики крст, који је Он претрпео за нас?
Пошто је Он Сам претрпео све ово за нас, Он има савршено право да тражи да и свако од нас претрпи све ово ради Њега. И он заиста то и захтева, али у оној мери, која је саобразна нашој немоћи. Ко хоће да иде за мном, говори Он, нека се одрекне себе, узме крст свој, и крене за мном (Мк. 8:34). Господ, као што видите, захтева од Свог следбеника, као знак истинског следбеништва, да узме свој крст. Али, шта значи „узети свој крст?“
Изрека о крсту Христовог следбеника претпоставља крст Самог Спаситеља и указује на њега. Будући да под именом крста Христовог, ми подразумевамо Његова страдања и смрт, онда и под именом нашег крста, треба да разумемо сваку, по судовима Божијим, невољу која нас постиже, лишавања, понижавања, страдања, као и многострадалну и несрећну смрт.
Зар на све ово хришћанин треба да се обрече, рећи ће неко? Заповест Господња ово не тражи од нас. Није на нама да предодређујемо свој удео. Наш дуг је да умемо да примимо онај удео, који нам Господ додели. Ни Господ није бирао, нити је умножавао Своја страдања, већ их је прихватао у оној мери, у којој су Му их предостављали премудрост, правда и судови Оца Његовог, а које су испуњавали синови људски, који нису знали шта су радили. Иначе би било нескромна а самим тиме и непоуздана дрскост, да обавезујемо себе на много и тешко за нашу немоћ, која ни мало и лако не може да понесе без спољашње помоћи.
Зато Господ не говори у заповести Свом следбенику да умножи своја страдања, да распне сам себе, већ мање и снисходљиво: „да узме крст свој“. То значи: немој бежати од посете невоља, немој им се противити када су суђене Богом. Буди спреман да их примиш и док те још нису посетиле, и послушно и безропотно их прими када те заиста задесе. Понашај се кротко, као овца, коју воде на заклање, по узору на Јагње и Пастира Христа, ако треба да пострадаш за правду. Безропотно носи дрва за сопствену жртву паљеницу, као Исак, ако је таква воља Оца Небеског!
Да ли је све ово неизбежно? - питаће неко.
Неизбежно: јер шта живи сада у нама? Ако наше самољубље омета наше признање, разобличимо се признањем апостола: не живи у мени, то јест, у плоти мојој, добро (Рим.7:18). У нама живи, од времена првог греха, стари Адам са његовим страстима и похотама. Ми треба да свучемо старог и обучемо се у новог човека.
А то је немогуће, не само без страдања, већ чак ни без смрти. Свако од нас треба да узме свој крст не само ради тога да би се подвизавао у његовом ношењу, већ да би, коначно, сасвим разапео своју плот са страстима и похотама (Гал.5:24), умртвио наше удове, који су на земљи (Кол.3:5), да умремо тајанствено, да бисмо васкрсли у Христа ради новог живота тајанствено.
Браћо хришћани! Ми нисмо хришћани да бисмо се заборављали у бучним радостима овог света и да бисмо се опијали из пуне чаше мирских задовољстава, него ради тога да бисмо се, по образу Христовом, подвизавали крстоносним подвигом. Као што видљиви, тварни крст јесте знамење власти видљивог Царства Христовог, тако је тајанствени крст – печат и одлика истинских и изабраних раба невидљивог Царства Божијег.
„...Ко не носи крст свој и не иде за Мном“, говори Велики
Крстоносац и Началник нашег спасења, „не може бити Мој ученик“. (Лк.14:27).
Амин.
Архиепископ Теофан Полтавски, Варна,
1928. год.
Нема коментара:
Постави коментар