Са тугом у срцу и са радосном надом у Васкрсење, обавештавамо наше свештенство, монаштво и верни народ да се јуче, 4/17 јуна, у 6 сати увече, упокојио у Господу наш драги владика Андроник (Котљаров).
За нашу Српску цркву, владика Андроник је био истински брат у Христу, присни
пријатељ и саслужитељ. Памтићемо га као
скромног монаха из Џорданвила и ревносног чувара светиња у Светој Земљи, али
пре свега као човека који је одбио све црквене компромисе са сергијанском Московском патријаршијом и остао верни
заштитник свог руског заграничног стада у Америци.
Просимо ваше свете молитве за упокојење душе новопрестављеног владике
Андроника. Опело ће бити служено у Храму Светог Сергија Радоњешког у Вали
Котиџу (Valley Cottage), а сахрана ће се
обавити на гробљу Маунтин-Вју (Mountain View).
Царство Небеско и Вјечнаја Памјат нашем драгом владики Андронику!
+ + +
Биографија Архиепископа Андроника (Котљарова)
Архиепископ Андроник (Котљаров) (световно име Андреј Тимофејевич Котљаров)
је један од најзначајнијих савремених јерарха традиционалне Руске православне
заграничне цркве (РПЗЦ). Налази се на челу самосталне заграничне епархије и у
пуном је канонском и евхаристијском општењу са Српском Истински Православном
Црквом (СИПЦ) под вођством епископа Акакија Утешитељевског.
Рођење: Рођен је 17. октобра 1951. године у граду Кулџа (провинција
Синђанг, Кина), у породици руских емиграната који су избегли пред совјетским
режимом. Као дете крштен је у Руској заграничној
цркви.
Одрастао је у специфичној заједници руских избеглица у Кини, које су
биле под директним и снажним духовним вођством Светог Јована Шангајског.
Наслеђе овог великог светитеља обликовало је његову породицу и рану младост.
Емиграција у Аустралију: Након масовног одласка Руса из Кине, породица
Котљаров се 1960. године преселила у Аустралију, где млади Андреј завршава
комплетно средње образовање.
Као седамнаестогодишњи младић, 1968. године одлази у САД и уписује Свето-Троицку
духовну семинарију у Џорданвилу (држава Њујорк), коју завршава са одличним
успехом 1973. године. Овај период је кључан јер је Андроник лично познавао и
духовно стасавао уз највеће стубове вере старе РПЗЦ:
Свети Филарет (Вознесенски), митрополит њујоршки: Као тадашњи Првојерарх
РПЗЦ, Свети Филарет је био живи узор бескомпромисног православног исповедништва
у Њујорку, под чијим је духовним омофором градио свој поглед на свет.
Архиепископ Аверкије (Таушев): Чувени загранични теолог и егзегета лично
је обукао младог Андреја у расофор на празник Покрова Пресвете Богородице 1974.
Године као искушеника у Џорданвилском манастиру. Тадашњи епископ манхетенски га
је за време Великог поста 1975. године постригао у мантију са монашким именом
Андроник, а касније исте године га хиротонисао у чин јерођакона.
Архиепископ Лавр га је 26. децембра 1982. године рукоположио у чин
јеромонаха са посебном наменом — за духовну мисију РПЗЦ у Елеонском манастиру у
Светој Земљи.
Након година ревносне службе, уздигнут је у чин игумана 1985. године.
Постаје духовник чувеног Елеонског манастира и преузима одговорну дужност вршиоца
дужности шефа Руске духовне мисије РПЗЦ у Јерусалиму.
 |
| Началник Руске духовне мисије у Јерусалиму игуман Андроник (Котљаров) са митрополитом њујоршким Филаретом (Вознесенским), Јерусалим, Палестина |
Године 1997. именован је за игумана Хевронског манастира. На тој
дужности проводи кратко време, пошто су палестинске власти насилно протерале
загранично братство и комплекс незаконито предали Московској патријаршији.
Када је већина епископа РПЗЦ 17. маја 2007. године потписала споразум и
потчинила се Московској патријаршији, игуман Андроник је то одлучно одбио,
сматрајући то издајом идеала Руске Заграничне Цркве.
Ово је изјава настојатељица Спасо-Елеонског и Гетсиманског женског
манастира, објављена дан пре потписивања Акта о канонском општењу:
„У данима Великог поста, сестре двају манастира — Елеонског и Гетсиманског — све чешће су слушале узнемирујућу вест о предстојећем одласку духовника, игумана Андроника, вршиоца дужности начелника Руске духовне мисије у Светој Земљи. Сви су се надали да су то само гласине. Али, на жалост, после Васкрса (8. априла 2007. године), из уста самог оца Андроника, заједно са радосним поздравом 'Христос Васкрсе!', чуле смо: 'Одлазим! И већ је све одлучено. Поверавам вас Мајци Божијој'. Колико је само било суза и убеђивања од стране сестара. Отац Андроник је више од 20 година вршио своје послушање у Јерусалиму. Уживао је општу љубав и поштовање. За нас је ово ударац и страшан губитак. Упркос томе што се у манастирима већ знало за предстојећи одлазак оца Андроника, црквене власти — у лицу Високопреосвећеног митрополита Лавра и архиепископа берлинског и немачког Марка, који надгледа послове Руске духовне мисије у Јерусалиму — нису биле обавештене. Тек је недавни долазак епископа штутгартског Агапита унео јасност у ову ствар. У разговору са епископом Агапитом, игуман Андроник је изјавио да се не слаже са одлуком Архијерејског синода и предстојећим потписивањем Акта о канонском општењу са Московском патријаршијом. На основу те изјаве донета је одлука о разрешењу игумана Андроника са дужности вршиоца дужности начелника Мисије. И игуманије и сестре су више пута покушавале да одврате оца Андроника од таквог корака, али он је остао неумољив.”
Већ 21. маја 2007. прелази у Њујорк под омофор
епископа Агатангела (Пашковског), једног од неколико заграничних архијереја
који су одбили уједињење са Москвом.
Након што је рукоположен у чин архимандрита, 7. децембра 2007. године у
Одеси је хиротонисан за епископа ричмондског и њујоршког. У овом чину су поред
Агатангела учествовали и старокалендарски јерарси из Грчке. Од 2009. године
његова титула гласи архиепископ сиракушки и свето-николајевски.
Због ауторитарног курса који је заузео митрополит Агатангел, архиепископ
Андроник је заједно са архиепископом Софронијем (Мусиенко) у септембру 2016.
године обуставио административно потчињавање Агатангеловом Синоду у Одеси,
захтевајући решавање проблема.
Самостална јурисдикција: Након што му је Агатангел у априлу 2017. изрекао
неканонску "забрану служења", Андроник и његово свештенство је
одбацују. Он организује самостално црквено административно тело за парохије у
Северној Америци и Аустралији (РПЗЦ под председавањем архиепископа Андроника) и
бива проглашен за архиепископа
њујоршког и североамеричког.
 |
| Архиепископ Андроник на слави њујоршког храма преподобног Сергија Радоњешког (Толстојева фондација). |
Кључна прекретница у канонском деловању архиепископа Андроника,
непосредно након разлаза са митрополитом Агатангелом, догодила се 4. априла
2017. године у Трентону (Њу Џерзи). У Успенском саборном храму, архиепископ
Андроник је потписао Акт о успостављању пуног литургијског и евхаристијског
општења са епископом Стефаном (Сабељником) трентонским и северноамеричким. Овај
корак је имао дубок, далекосежан значај за свеправославно Истинско православље:
Превазилажење заграничних подела: Повезивањем са владиком Стефаном, који
је био део једне друге традиционалне заграничне струје (у оквиру Руске Истински
Православне Цркве – РИПЦ), срушене су вишегодишње административне баријере
унутар дијаспоре подстакнуте догађајима из 2007. године.
Пошто је епископ Стефан Сабељник (односно Синод РИПЦ којем је припадао)
већ годинама уназад имао званично и пуно сестринско општење са Српском Истински
Православном Црквом (СИПЦ), овај споразум је имао снажан црквено-правни ефекат.
Ступањем у јединство са владиком Стефаном, архиепископ Андроник и његова
епархија су „де факто” ушли у посредно евхаристијско заједништво са епископом
Акакијем Утешитељевским много пре него што је потписан било какав директан
документ.
Овај „канонски ланац” објашњава зашто су каснији преговори између руских
и српских архијереја текли са толико међусобног братског поверења. Када су се
владина Андроник и владика Акакије коначно састали у Паризу у новембру 2018.
године (након што је владина Стефан преминуо у августу исте године), они се
нису срели као странци, већ као архипастири који су преко заједничког сабрата у
Христу већ дуже од годину дана делили исто црквено ткиво и причешћивали се из
исте духовне Чаше.
Један од највећих изазова за свештенство и вернике који су 2007. и 2017.
године одбили компромисе са МП била је управо губитак или одбрана историјских
црквених имања и храмова РПЗЦ. Већина велелепних историјских саборних храмова у
Америци и великим светским градовима припала је делу РПЦЗ који се потчинио Московској
патријаршији.
Ипак, под духовним вођством и омофором архиепископа Андроника, у оквиру
његове северноамеричке јурисдикције, остало је неколико изузетно важних
заједница и храмова који носе огроман историјски значај Руске заграничне цркве.
Од свих цркава издвојићемо три најважније:
1. Храм Свете Тројице у Асторији (Њујорк, САД) - Ово је најстарија
парохија РПЗЦ на тлу Северне Америке, основана још 1915. године. Овај храм је
преживео све историјске олује и одбио да капитулира. Када је 2007. године
већина Синода поклекла пред Московском патријаршијом, парохија у Асторији,
предвођена непоколебљивим приснопамјатним протом Всеволодом Дутиковом, постала
је главно место сабирања заграничног отпора. Након новог раскола и одвајања од
митрополита Агатангела (2017), ова заједница је одлучно одбацила
административне притиске из Одесе и изабрала да остане верна канонском путу
архиепископа Андроника.
3. Храм Светог Сергија Радоњешког при Толстојевој фондацији (Вали Котиџ,
Њујорк) – Ово место носи дубоки историјски печат борбе против безбожног
комунистичког режима, будући да га је 1939. године основала Александра Толстој (ћерка писца
Лава Толстоја) као уточиште за многе руске емигранте. Парохија при фондацији је
одувек баштинила дух старе, слободне Руске Заграничне Цркве.
4. Духовни центар „Планински поглед” (Маунтенвју, Њујорк) – Овај црквени
комплеск у држави Њујорк настао је као административна потреба након што је истинска
Руска загранична црква остала без
великих црквених центара. Он је врло брзо прерастао у право духовно уточиште
истинских зарубежника. Историсјка повезаност са старом Руском заграничном
црквом овог места запечаћена је доласком дела сестринства чувеног историјског руског
заграничног манастира Лесна из Француске. Леснинске монахиње које су вековима
чувале традицију царске Русије и биле духовна чеда првих заграничних
митрополита са благословом владике Акакија (под чијим се омофором налазе од 2016.
године) дошле су под омофор архиепископа Андроника и у Маунтенвјуу и основале подворје
леснинског манастира у САД.
Невезаност за званичне црквене центре подстакла је архиепископа
Андроника да потражи искрене савезнике међу Истински православнима у Европи:
Кључан историјски преокрет дешава се 2018. године у Паризу (Француска),
где се архиепископ Андроник састаје са званичном делегацијом Српске Истински
Православне Цркве, коју предводи епископ Акакије Утешитељевски. Руски
архијереји су на овом састанку изразили жаљење због ранијих одлука
Агатангеловог синода којима је неправедно оспоравао каноничност Српске истински
православне црква, чиме су уклоњене деценијске баријере.
Након братског дијалога започетог у Паризу, у септембру 2020. године
потписан је званични акт о ступању у пуно литургијско и евхаристијско општење
између Андроникове заграничне јурисдикције и СИПЦ под вођством владике Акакија.
 |
| Еписком Акакије и Архиепископ Андроник на свечаном саслуживању 2020. године |
У недељу 28. септ./11.
октобра године Господње 2020., архијереји Српске Истински Православне Цркве и
Руске Православне Цркве Заграничне одслужили су божаствену литургију у
манастиру Утешитељево код Београда, којом је запечаћен дијалог за успостављање
евхаристијског општења између две сестринске цркве.
Овим торжественим саслуживањем отпочето је свечано празновање
100 годишњице оснивања РПЦЗ.
Нема коментара:
Постави коментар