Поука у уторак једанаесте недеље по Духовима, на речи Спаситељеве:
Претежније је у закону: правда и милост и вера. (Мт. 23:23-28)
Људском милошћу готово увек се нарушава правичност, а правичношћу се одбацује милост. Напротив, у Божанском закону правда и милост представљају диван савез. Тај савез предмет је духовног сазерцавања за ум осењен Божанском благодаћу. Ум коме је дато такво сазерцање доспева у стање свештеног заноса и заједно с Давидом пева: Милост и суд певаћу Ти, Господе; певаћу и разумећу на путу непорочном.[1]
Зашто се људска милост и људска правичност
налазе у међусобном размимоилажењу, а милост и правда који исходе из Јеванђеља
– у нераскидивом савезу? Зато што су људска милост и људска правичност
засновани на човековом палом разуму, на његовој палој вољи, на његовом палом
духу. Та милост и правичност носе на себи печат пада; та милост и правичност
производе последице које у складу са њиховим особинама. И милост и правичност
људска лишени су тачности, лишени су чистоте, лишени су светости, упрљани су
грехом. Милост и суд (правда) које човеку предаје јеванђелско учење, засновани
су на вери у Бога, на живој вери која се изражава делима и целокупним
понашањем. Милост и суд подразумевају се на путу непорочном, то јест постижу се
једино уз непорочан и побожан живот.
„Претежније је у закону: правда и милост и
вера“ – рекао је Спаситељ света заслепљеним праведницима, одвајајући их њихове
сопствене, погубне правде, од деловања према сопственим схватањима и сопственој
вољи, водећи их ка спасоносној правди Божијој, ка делима по вољи и разуму
Божијем. Није ли и нама, браћо, неопходно да обратимо пажњу на ту поуку
Господњу? Јесмо ли када разматрали то претежније у закону, то најважније у
закону – правду и милост и веру? Зар нисмо у животу деловали не руководећи се поуком којој је Спаситељ дао
тако изузетан значај? Зар није наше деловање, из тог разлога, представљало низ
погрешака, а наше понашање – непрекидну заблуду?
Богоугодан живот треба у потпуности да буде
заснован на вери. Праведник ће од вере живети[2]
– каже Свето Писмо: Јер је права Реч Господња, и сва дела Његова су у вери.[3]
Без вере није могуће угодити Богу.[4]
„Вера је – каже свети Петар Дамаскин – основ свега доброг, двери тајни Божијих,
лака победа над непријатељима, врлина потребнија од свих других врлина, крило
молитве, узрок усељења Бога у душу“.[5]
Вера нас учи да сва дела управљамо према јеванђелским заповестима, а не по
наговору пале воље и разума. Деловање које је усмерено у складу са Јеванђељем,
постепено ослобађа човека од преовладавања страсти. Он престаје да се поводи и
заварава: у његовом кротком расположењу, које није помућено ни гневом ни жељом,
појављује се владавина ума, који је Божанском благодаћу поново преузео власт. Упутиће
кротке на суду, научиће кротке путевима Својим.[6]
Онима који воде греховни живот, онима који су у власти својих страсти и
умртвљени њима, ово доброчинство Божије је туђе: Зато неће опстати безбожници
на суду, нити грешници у сабору праведних[7]:
они неће добити духовни разум који се дарује само служитељима Божијим и којим
се у своје време крунише њихов подвиг.
Господе, Силом Твојом узвеселиће се цар – ум
служитеља Твога – и спасењу Твоме обрадоваће се веома[8],
видећи себе као победника над страстима, видећи себе поново на власти, видећи
осећања срца како му се покоравају. Покорност ума Богу узрок је покорности срца
уму. Када се ум покори Богу, онда се срце покорава уму. У томе се састоји
кротост. Шта је то кротост? Кротост је – смирена преданост Богу, сједињена са
вером, осењена Божанственом благодаћу: Јер се цар нада у Господа, и милошћу
Свевишњега неће се поколебати.[9]
Ум као цар неће се удаљити од правичности и разборитости, као што се удаљавао
док је био потчињен страстима: неће се предавати ни гневу, ни нездравим
склоностима, као изразима љубави болесне од греха; неће се предавати ни обмани
сујете, ни наговорима умишљености и гордости; неће ослабити под ударцима туге и
унинија. Он у потпуности остаје у учењу Јеванђеља и управља се у складу са тим
учењем. Од правилног погледа на себе, и правилног деловања у самоме себи, он
добија исправан поглед на људски род, и почиње да правилно делује и у односу на
друге људе.
Човек је створен као добар; свети мир срца и
постојана доброта представљали су његова природна својства. Та својства су
уздрмана и нарушена падом, који је у душу пустио најразличитије свирепе
страсти. Страст је – узрок немира! Приликом Искупитељевог пресаздавања човека,
приликом обуздавања наших страсти Његовом свемоћном стваралачком силом, заједно
са враћањем уму власти над срцем, у срце се враћају мир и доброта. Као
изгнаници из отаџбине, они се после дуготрајног одсуствовања враћају у срце,
радују се једно другом и поздрављају једно друго: милост и истина сретоше се,
правда и мир пољубише се.[10]
Чудесни савез милости са правдом видимо у начину деловања Богочовека: тај начин
деловања одражава се и у понашању истинских ученика Христових. Нарушавање
благости гневом, и мира срца различитим страсни осећањима увек уводи душу у
несређено стање, увек је сједињено са губљењем власти ума, увек представља
нарушавање разборитости и одступање од духовног разума.
Онај ко је вером задобио суд или духовни
разум, посредством духовног разума облачи се у милосрђе, доброту, смиреноумље,
кротост, дуготрпељивост[11],
и чини своје понашање Богоугодно исправним и праведним, управљајући силама душе
и тела у складу са улогом коју им је наменио Творац, постижући своје спасење и
вечно блаженство сопственим делима – делима вере, нераздвојне сапутнице и
заједничарке духовног разума. „Постоји разум који претходи вери – рекао је
свети Исак Сирин – и постоји разум који се рађа од вере. Разум који претходи
вери је природни разум, а разум који се рађа од вере је разум духовни“.[12]
Док дејствује вера, док се човек руководи јеванђелским заповестима, дотле у
њему сија духовни разум. Када дејство вере престане, престаје деловање према
учењу Јеванђеља, а почиње деловање према сопственим схватањима и наговорима
срца: разум силази с висине духовног стања у стање телесно, осећај благодати
напушта срце, у њега се усељавају страсти раздражене због свога изгнанства, мир
бива замењен различитим узнемирењима. Онај ко је у својој души испитао овде
изложена супротстављена стања, опитно познаје суштинску важност поуке Господње,
опитно познаје савез вере са духовним разумом и милошћу. Претежније је у
закону: правда и милост и вера. У савезу тих врлина састоји се човеково
обновљење и спасење.
Поука Господња, толико спасоносна за душу
сваког појединчаног хришћанина, нарочито је корисна и потребна оном хришћанину
коме је Промисао Божији поверио управљање над његовом браћом. Без чувања
поменуте три врлине није могуће ни Богоугодно, ни разборито, ни општекорисно
управљање: старешина нужно постаје игралиште својих страсти, и оруђе оних
страсти које воде његове ближње – страсти којима се они труде да удовоље
посредством старешине. Одатле проистичу безбројне заједничке невоље. Неретко
под њиховим ударом страда и сам старешина; а заједница којом он управља од њих
увек пропада или бива тешко повређена.
Силни на земљи! Чујте поуку Господњу, која је
била дата праведнима, премудрима и силнима на земљи: „Претежније је у закону:
правда и милост и вера“. Очеви породица! Духовне и грађанске старешине! Народни
наставници! Чујте поуку Господњу: „Претежније је у закону: правда и милост и
вера“. Чујте ову поуку и држите је се. Старешина је обавезан да обнови, као
прво, законито и Богом прописано управљање у самоме себи, како би стекао власт
над собом. Да ли ће без тога моћи да се уздржи од деловања према наговору склоности
и страсти? Хоће ли моћи да се уздржи од деловања у складу с погрешним
схватањима? Последица таквог деловања је – расуло у заједници! Последица таквог
деловања су појединачна и заједничка недела која неретко нарастају до огромних
размера. Кад стекне власт над собом, старешина треба да стекне власт и над
страстима другостепених, њему подређених старешина, како се не би поводио за
њиховим страстима, за њиховим лажно названим разумом, за њиховим обманама и
наговорима, и да од старешине не би постао роб, па да се сила претвори у оруђе.
Тек уз светло духовног разума он ће бити у стању да разобличи лукавство у
својим ближњима, обману, издају, злонамерност, клевете, користољубивост. Када
старешина подлегне страсти ближњега, он одмах у значајној мери губи своју
власт, усваја неправилна схватања, суди једнострано и погрешно, прихвата лажно
усмерење које рађа себи својствена дејства. И многе старешине веома доброг
срца, најчистије добре намере, чак и дубоке побожности, изгубивши правду,
потчинили су се подлом и недобронамерном утицају, па су починили преступе и
постали узрок тешких и големих невоља. Не може бити милости тамо где нема
правде и правичности. Да би се чинила дела милости, потребно је да се буде
правичан: сама правичност, пошто свему да потребно значење, у стању је да
покаже истинску милост, и та милост, сама та милост, слави победу над људским судом.[13]
Пристрасно деловање, чак и уколико изгледа као најузвишеније добро дело, у
суштини увек има значење злог дела. Њиме се крунише порок, њиме се гази врлина,
гази се појединачно и опште добро. Не судите по изгледу, – рекао је Господ – него
праведан суд судите.[14]
Не поводите се ни за слатким речима, ни за рајским осмехом који блиста на
устима, не поводите се ни за каквом спољашњошћу, не судите на основу телесног
мудровања, омогућите вашем разуму да буде исправан и свет, и о људима судите по
плодовима њиховим.[15]
Ви судите по телу[16],
на основу вашег лажно названог разума, на основу ваше греховности, и зато
судите погрешно, на штету себи и ближњима. Ако Ја и судим, – рекао је Господ – суд
је Мој истинит.[17]
Потрудимо се да у нашем суду постанемо оруђа суда Божијег: онда ће се наш суд
очистити од недостатака; и тој ће мери бити чистији од њих, што се ми тачније
будемо руководили заповестима Јеванђеља. Јеванђелске заповести поучавају човека
да буде правичан када суди, и разобличавају његове пропусте. Правичност која
проистиче из духовног разума пуна је премудрости, спокојства, доброте: њој је
страна свака неумољивост; она неће планути гневом због људских прегрешења; она
саосећа с њима, милосрдна је према њима; она непоколебљиво лечи и обуздава
сагрешења; она бесмислене и нељудске казне замењује делотворнијим, мудријим
мерама.
Боже, суд Твој цару дај, – молио се цар-пророк
– и правду Твоју сину царевом: да суди народу Твоме у правди, и сиромахе Твоје
у суду (праведном). Судиће сиромахе народа, и спашће синове убогих, и понизиће
клеветника.[18]
Суд, или духовни разум, дар је Божији. Њему стремимо делима вере, тражимо га од
Бога молитвом вере. Свети цар молио је од Бога духовни разум за себе и за сина
свога. Дело достојно подражавања! Земаљски владари! Молите од Бога овај дар за
себе и за оне који су вам потчињени. Када измолите тај дар, изливајте помоћу
њега истинска доброчинства људима! У срећи ближњих нађите вашу сопствену срећу!
Посредством суда обуздавајте зло који покушава да вас превари, обмане, улови,
погуби! Посредством суда задобијајте могућност да оцењујете врлину и истинску
заслугу, задобијајте могућност да изливате милост на оне који је заслужују,
задобијајте могућност да се чувате од великог моралног преступа: прихватања
непријатеља врлина и пружања подршке њима, изливањем неразумне и за људе
погубне милости на њих. Таква милост представља тежак грех!
Сваки хришћанин може и треба да произноси
молитву крунисаног пророка за самога себе. Под именом цара он може да
подразумева свој ум, а под именом сина царева – ону делатност која се рађа од
ума. Под именом људи и сиромаха може да подразумева душевна својства која је
човеку дао Бог, а која су осиромашила услед пада. Клеветником је назван лажно
названи разум и пали анђео који му садејствује, родитељ и извор лажно названог
разума: они се непрестано труде да прикажу врлине и пороке у искривљеном
облику, да противрече Речи Божијој и супротстављају јој се, да клевећу Реч
Божију, подло се трудећи да премудрост Божију представе као лудост.[19]
Боже, суд Твој цару дај, и правду Твоју сину царевом: оно што је претежније у
закону – правду и милост и веру.
АСКЕТСКЕ ПРОПОВЕДИ, Библиотека Очев Дом, Београд 2017, превод: Младен Станковић
[1] Пс. 100,1.
[2] Јевр. 10,38.
[3] Пс. 32,4.
[4] Јевр. 11,6.
[5] Како ко може да задобије
истиниту веру. Добротољубље, књ. I, 6. Види коментар 43.
[6] Пс. 24,9.
[7] Пс. 1,5.
[8] Пс. 20,1.
[9] Пс. 20,8.
[10] Пс. 84,11.
[11] Кол 3,12.
[12] Слово 84.
[13] Јак. 2,13.
[14] Јн. 7,24.
[15] Мт. 7,16.
[16] Јн. 8,15
[17] Јн. 8,16.
[18] Пс. 71,1-4.
[19] 1. Кор. 1,18-25.
Нема коментара:
Постави коментар