ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Објашњење празничног Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Мт. 17:1–13; Мк. 9:2–13; Лк. 9:28–36)

О овом догађају повествују сва три синоптичара, при чему је достојно пажње да га сви они повезују са беседом Господњом о Његовим предстојећим страдањима, која се догодила шест (по рачунању св. Луке, осам) дана пре тога, о ношењу крста Његових следбеника и о скором отварању Царства Божијег, које долази у сили. Господ је узео Своје најближе и најповерљивије ученике, који су увек били са Њим у најсвечанијим и најважнијим тренуцима Његовог земаљског живота, Петра, Јакова и Јована, и извео их „на гору високу саме“. Иако Јеванђелисти не називају ову гору по имену, древно хришћанско предање једнодушно сведочи да је то била гора Тавор у Галилеји, јужно од Назарета, у прелепој израелској равници. Ова величанствена гора, висока скоро хиљаду метара, прекривена је од подножја до средине прелепом вегетацијом, а са њеног врха пружају се прелепи видици на веома велику удаљеност.

„И преобрази се пред њима“ – јавио се пред ученицима у Својој небеској слави, због чега је Његово лице засијало као сунце, а хаљине су постале беле: постале су, по св. Матеју, „као светлост“, по св. Марку, „као снег“, по св. Луки – „блиставе“. Јеванђелиста Лука чини важну допуну, указујући да је циљ пењања на гору била молитва, и да се Господ преобразио управо током молитве: „И кад се мољаше, изглед лица Његовог постаде другачији, и одело Његово бело и блистајуће“, при чему су Апостоли током Његове молитве били савладани сном, и тек пробудивши се, видели су славу преображеног Господа и Мојсија и Илију који су се јавили и разговарали са Њим, како Лука објашњава, о исходу Његовом који је требало да се испуни у Јерусалиму.

Како објашњава св. Златоуст, Мојсије и Илија су се јавили зато што су једни из народа сматрали Господа Исуса Христа за Илију или за једног од пророка: зато се „и јављају главни пророци, да би се видела разлика између слугу и Господа“. Мојсије се јавио да би показао да Исус није био кршитељ његовог закона, како су књижевници и фарисеји покушавали да Га представе. Ни Мојсије, преко кога је дат закон Божији, ни Илија, овај велики ревнитељ славе Божије, не би се појавили нити би се покорили Ономе Ко у стварности не би био Син Божији. Јављање Мојсија, који је већ умро, и Илије, који није видео смрт, већ је жив узнет на небо, означавало је власт Господа Исуса Христа над животом и смрћу, над небом и земљом.

Посебно дивно благодатно стање које је притом обузело душе Апостола изразио је св. Петар својим ускликом: „Господе, добро нам је овде бити“ и предлогом да направе три сенице. Боље је не враћати се у овоземаљски свет злобе и лукавства, који Ти прети страдањима и смрћу, као да је то хтео да каже. Јеванђелиста Марко, несумњиво по речима самог Петра, сведочи да је осећање радости које га је обузело било толико велико да „није знао шта да каже“. Чудесни облак их је, несумњиво као симбол посебног присуства Божијег, осенио (такав облак, назван „шехина“, стално је био у Светињи над светињама – 1Цар. 8, 10–11), и из облака се зачуо глас Бога Оца: „Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи; Њега слушајте!“ – исте речи које су се чуле при крштењу Господњем, али са додатком: „Њега слушајте!“, што је требало да подсети на Мојсијево пророчанство о Христу (Пон. зак. 18, 15) и испуњење тог пророчанства на Исусу.

Господ је забранио Апостолима да било коме причају о виђењу док Он не васкрсне из мртвих, како не би будио чулна схватања Јевреја о Месији. Свети Марко додаје притом детаљ, наравно по сведочанству самог Петра, да су ученици „задржали ову реч у себи“, питајући се зашто Господ мора да умре да би потом васкрсао. Сада већ потпуно уверени да је њихов Учитељ Исус заиста Месија, они питају: „Зашто књижевници кажу да Илија треба најпре да дође?“

Господ потврђује да Илија заиста треба да дође најпре „и уреди све“, на грчком заправо „обнови“ – „апокатастасис“, то јест, како је предсказао пророк Малахија (Мал. 4, 5–6): „обрати срца отаца ка деци и срца деце ка очевима њиховим“ или да обнови у душама људи првобитна добра и чиста осећања, без чега дело Месије не би могло бити успешно, јер не би нашло погодно тле у срцима људи, отврднулим и окамењеним од дуготрајног порочног живота.

„Али вам кажем“, говори даље Господ, „да је Илија већ дошао, и не познаше га“, то јест, Илија је већ дошао у личности Јована Крститеља, који је од Бога био одевен силом Илијином и духом сличним њему, али га нису препознали, бацили су га у тамницу и погубили га: „Тако ће и Син Човечији пострадати од њих“, то јест, као што нису препознали Илију и погубили га, тако неће препознати ни Месију, и исто тако ће Га погубити.

Извор: Аверкије (Таушев), архиепископ. Руководство за изучавање Светог Писма Новог Завета. Џорданвил, Њујорк: Манастир Свете Тројице, 1954 (I део), 1956 (II део)