Из Светог Јеванђеља знамо какав је трепет, какав
страх обузео свете апостоле на гори Тавору када их је осенио облак, а из облака
су чули онај глас који творевина не може чути без трепетног страха – глас свога
Творца, глас Бога Оца, Који је сведочио о Сину Своме.
Али апостоли нису осећали само страх: малопре смо у Јеванђељу чули речи апостола Петра: „Господе, добро нам је овде бити“ (Мт. 17, 4) и начинићемо овде три сенице: Теби, Мојсију и Илији. Овај усклик извио се из дубине душе апостола обузетог духовним заносом и радошћу, и у том тренутку апостол Петар није ни размишљао о томе шта би се заиста догодило да су остали тамо на гори, при чему јеванђелисти напомињу да Петар „не знађаше шта говораше“ (Лк. 9, 33), то јест, није био потпуно свестан онога што говори, већ је само изражавао свој непосредни осећај и радост. То је оно блажено осећање Божијег присуства о којем су сведочила она двојица коју је Господ призвао: једног из загробног света, а другог из тајанственог оностраног света – пророк и боговидац Мојсије и пророк и боговидац Илија.
Сећате ли се како Га је видео пророк и боговидац
Мојсије? Господ је разговарао са њим као са Својим пријатељем и рекао му:
„Познајем те (знам те) више од свих“ – ти си Ми најближи. И тада се Мојсије
усудио да запита: „Покажи ми славу Твоју“ (Изл. 33, 17–18). На то се Господ
милостиво одазвао. Он је само указао Свом верном слузи да човек не може лицем у
лице стати пред славу Божију, видети лице Божије и остати жив (јер би тада
човека обузео толики занос, радост и трепет, да би се његово биће разрушило, растапајући
се као што се восак топи од лица огња). Зато је Господ рекао: „Лица Мојега не
можеш видети; јер не може човек Мене видети и остати жив; али“, говори Господ,
„ево једног места, стани на ову стену, у ову расцепину, и Ја ћу те заклонити
руком Својом док прођем, а кад измакнем, ти ћеш погледати за Мном (видећеш
одсјај славе Моје) – само ћеш Ме с леђа видети када се будем удаљавао“ (Изл.
33, 20–23).
Тако је и било: Света Библија каже да је
Мојсију, након што је погледао за Господом Који се удаљавао, лице после тога
увек сијало као сунце, тако да је било немогуће гледати у њега. Зато је, када
је био са људима, стављао покривало на лице, а скидао га је само тада када се
молио Богу или када је био сам. Притом, по тумачењу светих отаца, Онај Ко му се
јавио тамо на тој гори и за Ким је погледао, био је Господ Бог, Друго Лице
Свете Тројице – Син Божији.
Тамо Га је Мојсије тако видео, а потом се
удостојио да Га лицем у лице угледа на Тавору, када се и сам Мојсије јавио у
слави.
Пророк и боговидац Илија. Недавно га је Црква
помињала. Ево и данас се читало како се удостојио да осети блажено Божије
присуство. Велики подвиг је учинио: привео је Израиљ истинској вери; али га је
омрзнула зла царица Језавеља и почела да му прети смрћу. Илија се уплашио и
удаљио се. Била би грешка мислити да се удаљио зато што се уплашио за себе
лично и уплашио смрти. То би била грешка. Знамо да је, када је отишао у
пустињу, од Господа тражио управо смрт: говорио је: „Доста је већ, Господе,
узми душу моју, јер нисам бољи од отаца својих“ (1Цар. 19, 4). Он је као хтео
да каже: измучио сам се до крајњих граница – узми ме, нисам бољи од својих
отаца. Он тражи смрт – дакле, није је се бојао, већ се бојао тога да би, ако би
га Језавеља ухватила и погубила, испало да је његово дело имало лош крај; могао
би се стећи утисак да је учинио нешто лоше, због чега га заслужено погубише. И
да код оних које је привео Богу не би остао такав утисак, он се и сакрио од
гнева безбожне царице.
Али тамо у пустињи Анђео му је рекао да ујутру
изађе из пећине у којој је почивао и да стане код улаза.
И ево Илије код пећине. Он чује како пролећу
разбеснеле стихије света: и страшан ураган, и грозан земљотрес, и огањ који
спаљује – „али Господ не беше у њима“ (1Цар. 19, 11–12), кратко и многозначајно
каже Света Библија. А када је после свега тога захујао „тихи глас ветрића“,
тих, умирујући, освежавајући поветарац – управо у њему се Илија удостојио тог
чудесног, тајанственог осећања Божијег присуства – „и тамо беше Господ“. Тако
се и он удостојио да стане пред Творца свога у том боговиђењу и да разговара са
Њим; а данас, на гори Тавору, он је, као и Мојсије, већ лицем у лице предстао
пред преображеним Господом.
Уопште, за творевину, а тим пре за човека, не
може бити већег блаженства него да се удостоји да непосредно предстане пред
лице Творца свога – у оној мери у којој то може издржати, а да се његово биће
не разруши. Због тога Црква и пева на празник Преображења да је Господ показао
ученицима славу Своју „колико могаху“, колико су могли да је приме. Не сву
Своју страшну и неподношљиву славу, од које и Анђели стрепе и не могу је
гледати, већ само део Своје славе коју су могли примити и пророци и апостоли.
А први људи у рају имали су то блаженство: као
Отац им се Господ јављао, као са децом разговарао са њима у рају. И тек тада су
схватили шта су имали и шта су изгубили – када се на њима испунило оно што каже
пословица коју и данас Руси често понављају: „Оно што имамо не чувамо, а када
изгубимо – плачемо“...
Али запамтите да Господ свакога позива у вечни живот. Тамо, када човекова душа пређе у област вечности, она ће се удостојити – у својој мери – овог блаженства, јер ће се вечно блаженство, блаженство Небеског Царства, управо и састојати у томе што ће човек заувек бити са Богом и код Бога. А то нас, наравно, подсећа, као што увек и треба да нас подсећа, на наше грехе и на наше несавршенство. Ништа нечисто и оскврњено неће ући у Царство Божије и зато свако овде мора себе очишћавати од сваке скверни тела и духа, како каже Свето Писмо, иначе неће видети славе Божије, и душа његова ће пребивати у вечној тами и отуђењу од Бога, од чега нека Господ избави нас грешне. Свако од нас је грешан и многогрешан, али се ипак уздамо да Господ, по милости Својој, ни нас неће лишити Свога Небеског Царства. Амин.
Извор: Проповеди и поуке Високопреосвећеног митрополита Филарета, Првојерарха Руске Заграничне Цркве, Издање Комитета руске православне омладине при РЗЦ, 1981.год. Valley Cottage, САД
Превод са руског, манастир Утешитељево
Нема коментара:
Постави коментар