Из Јеванђеља знамо да је Господ Исус Христ, опраштајући са Својим апостолима пре Свог Вазнесења, дао највеће утешно обећање, рекавши: „И ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Мф. 28:20). Тј. Ја сам увек са вама. Свети апостоли ни на један минут нису заборављали ово радосно обећање Свог Учитеља. Како каже историја Цркве, када би се окупљали на трпезу, главно место, на челу стола, увек су остављали празно, управо у част Свог Божанског Учитеља, верујући да Он невидљиво присуствује са њима. Тако је било и када је скончала Преблагословена Дјева Марија.
Али ту се, после неколико дана, догодило нешто друго. Када су се
апостоли окупили и вршили овај новоустаљени обичај за трпезом, у тренутку када
су хтели да изговоре уобичајени возглас који иде уз узношење хлеба: „Господе
Исусе Христе, помажи нам!“, одједном су изнад себе у ваздуху, у Небеској Слави,
угледали Богородицу, окружену сјајном светлошћу и Анђелима. И Она им је рекла:
„Радујте се! Ја сам увек са вама!“, поновивши тако оно радосно обећање које Јој
је раније дао Њен Божански Син. Овај тренутак, када се Она у Слави јавила пред
њима, био је заправо први тренутак када су апостоли видели Њену Божанску Славу.
Касније је за Њу, како и доликује, сазнао и читав хришћански свет.
Сетите се првих дана и година живота Дјеве Марије на земљи. Смирена,
никоме позната, живела је Она најпре код родитеља, а потом код праведног Јосифа
Обручника и навикла се на Свој најсмиренији удео, јер је Њен тобожњи муж,
праведни Јосиф, како знамо, био дрводеља и, очигледно, само је трудом својих
руку зарађивао за храну. Дакле, њихов дом је био сасвим сиромашан. Али ево,
када је седела за Својим омиљеним занимањем – читањем Светог Писма, одједном се
пред Њом појављује свети Архангел Гаврило, који Јој се и раније јављао у
Светињи над светињама. Није се уплашила његовог појављивања, које би друге
уплашило, јер Јој се, понављам, више пута јављао и разговарао са Њом. Али овде
Она чује речи какве никада раније није чула: „Радуј за се, Благодатна! Господ
је с Тобом; благословена си Ти међу женама... а Она се уплаши од речи његових“
(Лк. 1:28, 29) – каже свето Јеванђеље – уплаши се. Народски речено, смутила се
од изненађења и неразумевања шта одједном значи тако свечани поздрав какав
ниједна јеврејска девојка није чула. Видећи колико је узнемирена, иако ћути,
Анђео каже: „Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш у
утроби, и родићеш Сина“ (Лк. 1:30, 31). И даље Јој говори Ко ће бити Тај Син:
„Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и зацариће се у дому Јаковљевом
вавек, и царству његовом неће бити краја“ (Лк. 1:32, 33). Пред овом светом
Благовешћу стоји Дјева Марија, али, наравно, Њен светли ум морао Јој је указати
на оно над чим мора да се замисли – Она је дала неразрушиви завет девствености
до смрти, до краја Свог живота, па како онда може постати Мајка било каквом детету?
И Она смирено поставља питање: „Како ће то бити кад ја не знам за мужа?“ (Лк.
1:34). Анђео каже: „Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те; зато
и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији“ (Лк. 1:35). То је
прво указивање на Њену Славу, беспримерну, јединствену у свету, на коју Анђео
за сада тако тајанствено указује.
Но, ми знамо да је после Благовести Она пожурила код своје старије
рођаке, праведне Јелисавете, да са њом подели Своју вест и радост. Међутим,
када је ушла код ње, њена старија рођака (према којој се Дјева Марија, још
сасвим млада, наравно, увек односила са дубоким поштовањем), неочекивано пада
пред Њене Ноге и каже: „И откуда мени ово да дође Мати Господа мојега к мени?“
(Лк. 1:43)! Први пут је Она директно названа „Мајком Господа“, тј. Мајком
Божијом. Ту је почела Њена Слава, а Она Својим одговором указује да је то Њеном
светлом разуму већ откривено – „Јер ми учини величину Силни, и свето име
његово; Јер гле, одсад ће ме звати блаженом сви нараштаји“ (Лк. 1:49, 48). Али
то је било само ту, јер се она држала најсмиренијег удела у земаљском животу
све до Њеног преславног Успења, трудивши се увек да се држи по страни (у
сенци), тако да Јеванђеље о Њој мало говори, а Дела Апостолска готово ништа. А
Она је, наравно, била духовни центар прве хришћанске Цркве након Вазнесења
Њеног Божанског Сина. Ипак, о Њој је речено сасвим мало, по Њеној сопственој
жељи, јер је толико волела да Себе прикрива смирењем.
Али ево Њеног преславног Успења, и након тога Она се јавља апостолима
већ у оној висини и слави којом Ју је Господ удостојио. Страшна је и узвишена
та слава! Нико код Бога није тако увенчан као Његова Пречиста Мајка! И
апостоли, чувши Њено радосно обећање „Ја сам увек са вама“, уместо уобичајеног
узгласа „Господе Исусе Христе, помажи нам!“, ускликнули су: „Пресвета
Богородице, помажи нам!“
И тако је то заувек остало; и у обитељима и у манастирима, када се вршио
овај чин узношења освећеног хлеба, изговара се управо овај узглас: „Пресвета
Богородице, помажи нам!“ И сав људски хришћански род, откако постоји, све време
се моли Пречистој да нам помаже. Која је била најомиљенија молитва руског
народа на Руској земљи у своје време? „Мајко Божија, спаси земљу Руску!“ И
спасавала је, и много пута је спасавала. Знамо силу Њених молитава и
заступништва. Знамо како су свети угодници говорили да је бивало случајева када
би Господ, праведно разгневљен људским безакоњима, већ безмало подизао
кажњавајући мач, али би Га Она Својим молитвама умилостивила, и Он би казну
преточио у милост. Ето тако Црква и празнује Њено Успeње, као празник наше хришћанске наде, јер је Она
– Заступништво непроменљиво, непоколебљива нада и неуспављива у молитвама.
Извор: Проповеди и поуке Високопреосвећеног митрополита Филарета,
Првојерарха Руске Заграничне Цркве, Издање Комитета руске православне омладине
при РЗЦ, 1981.год. Valley Cottage, САД
Превод са руског, манастир Утешитељево
Нема коментара:
Постави коментар