АУТОКЕФАЛИЗАЦИЈА И ЕТНОИНЖЕЊЕРИНГ

Не дамо Светиње!

Иза „помирења“ Српске Православне Цркве (СПЦ) и тзв. Македонске Православне Цркве („МПЦ“) стоји масонски Фанар [1] који се представља као „Васељенска патријаршија“, то јест надпатријаршија надлежна за целу православну васељену (у даљем тексту: „ВП“).

Још је почетком 2020. тзв. МПЦ објавила да фанариотски патријарх Вартоломеј (ноторни екумениста, сергијанац и марионета јудеомасонерије) не намерава да одустане од решавања црквеног питања у Македонији. Вартоломеј је републици „Северна Македонија“ обећао да ће без обзира на противљење руске, српске или грчке цркве он преузети решавање деценијског спора у „Македонији“.   

Као одговор на писмо премијера Заева и председника Пандаровског, Вартоломеј је потврдио да је процес решавања македонског питања у току и да су у том правцу већ направљени конкретни кораци ка реализацији пројекта „МПЦ“, наглашавајући притом, да ће „ВП“ применити исти модел аутокефалогенезе као и у Украјини.

Као прва фаза тог процеса наведенa је формалност превазилажење раскола СПЦ и "МПЦ", коју по налогу Фанара треба да реализује Архијерејски Сабор Београдске патријаршије, како би после тога Фанар издао Томос о аутокефалности "МПЦ" [2].  

Као остварење наведеног фанариотског протокола недавно је објављен следећи документ из којега је видно да Фанар, у контексту Скопља, по моделу Кијева, безаконо и противканоски преузима прерогативе надцрквене васељенске јурисдикције:

„Свети и Свештени Синод, који се састао данас, у понедељак 9. маја 2022. године [3], под председништвом Његове Божанске Светости, Васељенског Патријарха г. г. Вартоломеја, исцрпно је расправљао о црквеном проблему у Скопљу оцењујући у завршној фази апелациони захтев од тамошње Цркве ка Мајци Цркви, као и поновљене дописе државе Северне Македоније, одлучио је следеће:

1) Прима у евхаристијско општење јерархију, свештенство и народ ове Цркве под Архиепископом г. Стефаном, зацеливши рану раскола и поливши „вином и уљем“ рану наше тамошње православне браће. Уз ово се издаје и одговарајући Патријаршијски и Синодални Акт.

2) Најсветијој Цркви у Србији остављено је да регулише административна питања која постоје између ње и Цркве у Северној Македонији, свакако у оквиру канона и црквеног предања.

3) Као име ове Цркве признаје се назив „Охридска“ (имајући у виду да се област њене јурисдикције простире у границама државе Северне Македоније)…

Васељенска Патријаршија и даље је заинтересована за раст, напредак и просперитет ове црквене целине Охрида, као што је то чинила вековима за све помесне православне цркве, као извор љубави и побожности православне хришћанске породице.

У Патријаршији, 09.05.2022.“ (Извор сајт "Фос Фанариу", ОВДЕ)

Пошто је овај акт Фанара претходио одлуци Београдске патријаршије о помирењу СПЦ са „МПЦ“, можемо слободно рећи да је Фанар дрско и ултимативно ставио Београд пред свршен чин: или ћете признати „МПЦ“, са којом је „ВП“ већ успоставила литургијско општење, или ћете ући у раскол са "Мајком црквом". Свакако, било би боље да је дошло до овог другог. 

Наравно, ово у вези "Мајке цркве" наш је сарказам, јер "ВП" још од почетка XX века губи сваку везу са историјском Цариградском патријаршијом, нарочито у контексту њеног примата над другим помесним црквама. Пад њеног утицаја и угледа не односи се само на смањење обима јурисдикцијско-административне власти, већ на њен пад у масонерију и свејерес екуменизма, ултраетнофолетизам хегемонистичког панхеленизма, противканонске претензије на васељенску јурисдикцију и сергијански однос према атлантистичким (јудеомасонским) центрима моћи.    

Дакле, патријарху Порфирију Перићу и Архијерејском Сабору Београдске патријаршије, масонски Фанар је дао седам дана да регулишу „административна питања“ и признају „МПЦ“, што су ови експедитивно послушнички одрадили и већ 16. маја 2022. издали одлуку о признању „МПЦ“.

Оснивачка скупштина авнојевске "МПЦ", 1958. године

Овим срамним актом признања авнојевске [4] МПЦ, испуњено је завештање Пијаде и Тита о разбијању троједног србијанско-црногорско-вардарског народа српског. Овим је окончано оно, што је започето у време сергијанског патријарха Германа Ђорића, успостављање аутокефалности македонске републичке цркве за потребе авнојевског етноинжењеринга стварања македонске нације.

Наведене фанариотске протоколе потврдио је и сам патријарх Порфирије у име црквене заједнице чије је он поглавар. На заједничкој литургији у Скопљу 24. маја, на дан Светих Ћирила и Методија, изразио је пуну подршку идеји о аутокефалности „МПЦ“ и најавио спровођење исте у дело.

Јудеобољшевички совјетски етноинжењеринг спроведен под окриљем совјетске републике Украјине над Малорусима, а све ради разбијања троједног народа руског (Великоруси, Малоруси и Белоруси) пресликан је на авнојевске републике, Македонију и Црну Гору. Њихова аутокефализација од стране Фанара само је завршна фаза авнојевског етноинжењеринга.  

Све ово само је још једна жалосна потврда да је назив „Авнојевска партијаршија“ (не патрија, него партија – ршија) пригоднији од оног, „Београдска патријаршија“, који је у пежоративном смислу својевремено користио отац Јустин Поповић [5] када је критиковао сергијанско-екуменистичку апостасију посрнулог епископата, на такав начин их де факто издвојивши из црквене пуноће Српске православне цркве.

+ Акакије Утешитељевски

[1] Фанар је термин који се користи за „Цариградску патријаршију“ чије се седиште, после османског освајања Цариграда и Византије налази у градској четврти Цариграда под називом Фанар. На Балкану, термин „фанариоти“ користи се у негативном смислу - односи се на сарадњу Грка са Турцима на штету словенских хришћана за време турског ропства. Фанар је утицао на турску власт да на освојеним територијама словенских цркава постављају искључиво грчке епископе који су имали за циљ хеленизацију словенских хришћана. Фанариотским манипулацијама султан је 1766. укинуо Пећку патријаршију и Српску Цркву ставио под власт Фанара: "Од сада се укида и само име Пећке патријаршије, а не дозвољава се ни под којим условом њена обнова у будућности“. За епископе су постављани искључиво Грци, а српскословенска богослужења замењена су грчким. Доласком кнеза Милоша на власт, фанариоти су протерани, на место митрополита постављен је први епископ Србин, Мелентије Павловић (1830.), док је у цркве враћен српскословенски језик. Почетком XX века Фанар је постао црквени расадник масонерије. Од Мелентија Метаксакиса, Атинагоре, Димитрија и садашњег Вартоломеја Фанаром владају јудеомасонске марионете, које спроводе у дело јудеомасонску агенду свејереси екуменизма, (ново)календарске реформе, источног папизма ("Васељенски патријарх"), глобализације (денационализација) православних цркава, њиховог цепања и слабљења у духу етноинжењеринга, тј. стварања нових православних нација. 

[2] „Вселенската Патријаршија ќе ја повика МПЦ во канонско единство“, званични сајт „МПЦ“, 03.10.2020

[3] На дан спаљивања моштију Светог Саве. Случајност? Упореди са цитатом оца Јустина из фусноте 5: Оваквим решењем питања Македонске православне цркве – Свети Сава је поново спаљен.

[4] АВНОЈ (Антифачистичко веће народног ослобођења Југославије), политичка организација комунистичке револуционарне војске под вођством Јосипа Броза Тита, формирана током Другог светског рата (1943/45.) ради добијања политичког легитимитета од антихитлеровске коалиције за стварање "међународно" признате комунистичке Југославије.

[5] “Овако катастрофално неправославним и судбоносно кобним решењем питања Македонске православне цркве – Свети Сава је поново спаљен. А са тим: спаљени и сви свети догмати, и сви свети канони Православне Цркве Христове. Зато такозвана Македонска православна црква – у самом њеном постанку је њен нестанак…“  Јустин Поповић, Истина о СПЦ у комунистичкој Југославији, јануар 1960.