У савременом православном дискурсу често наилазимо на етикетирње Православних као шизматика зато што су прекинули општење са Екуменистичким епископима јер дотичне није осудио ни један Црквени Сабор. Особе које шире овакве тврдње прилично су збуњене у односу на то који су прави критеријуми који коначно одлучују о прекиду општења. Они признају да су у прошлости Православни оправдано прекидали општење са јеретицима у условима сличним онима који и данас преовлађују, али не одобравају данашњим Православнима да учине исто.
15ти Канон Прво - Другог Константинопољског Сабора похваљују оне који
су прекинули општење са јеретицима. Из овога је јасно да такви људи
поступају исправно, а не погрешно: и да је страшан грех осуђивати их што следе
јасна упутства канона и Светих Отаца. Да будемо јасни, два основна
Црквена израза давања недвосмислених смерница путем канона су похвала или прекор. Црква похваљује оне који
воде њену децу према Богу; и прекорава оне који их од Бога одводе. Њена похвала оних који су се оградили од јеретичких епископа је снажно сведочанство Истински
Православнима потврђено Светим Предањем.
Чак и најповршнијим читањем Канона јасно је да је
Православнима дозвољено да се одвоје од епископа који проповеда
јерес. Из овога следи да кад год епископ отворено проповеда јерес,
Православни аутоматски имају право да прекину општење са њим, тим пре,
ако се јеретички испади константно понављају и то током дужег временског периода без
икакве назнаке враћања на пут православља. И овде долазимо до централне тачке.
Став Православне Цркве је у односу на епископе јеретике много изричитији: није само ПОХВАЛНО,
него је и апсолутно ОБАВЕЗНО одвојити се од јеретичког епископа.
Пажљиво читање нам показује да је тачно то захтев
канона, јер он назива јерархе који проповедају јерес „псеудо - епископима
и псеудо - учитељима“. Из садржаја канона је потпуно јасно да су ови „епископи“
ти који су „ поделили“ Цркву ; т.ј. они су отпали од Цркве. Из овог
разлога они уопште више нису епископи него псеудоепископи - епископи само
по имену. Да поједноставимо: да су били прави Православни епископи не би их канон називао лажним епископима. Чињеница да се у канону користе тако јаке речи ОБАВЕЗУЈЕ
Православне да се одвоје од јеретичких „епископа“ јер да би неко припадао Цркви
мора бити под епископом који је и сам у Цркви, а канон епископе који
проповедају јерес назива псеудо епископима који су поделили Цркву и од ње
отпали.
У духовном смисли остајање у општењу са епископом
који не управља правилно речју истине Христове је погубно. Епископ учи људе истини
и управо кроз ту истину их води самој Истини - Христу. Али ако епископ учи
погрешно, он одвлачи људе од Христа. Заговарати остајање у општењу са јеретичким епископом
само зато што није осуђен од Сабора је исто што и подрити или нулирати
целокупно значење црквене јерархије. Исправност веровања лаика не може да
искупи епископов недостатак Православне вере. На против, епископово погрешно
веровање заводи лаике на погрешан пут. У пракси видимо како се ово дешава у
екуменистичким црквама где су лаици толико увучени у екуменистичку пропаганду
већ дуго времена, да већина њих нема никакву представу шта је право Православно
учење на коме је заснована Црква. Али чак и тамо где процес није толико огољен
и узнапредовао сама чињеница да лаици прихватају за своје ове псеудо - епископе
значи да они прихватају и усвајају њихово погрешно веровање. У овом контексту
је Свети Кипријан Картагински писао: Налазимо да у таквој превртљивости,
не само вође и заснивачи, него и учесници заслужују казну уколико се нису
повукли из општења са лажнима, као што је Господ заповедао Мојсију: „Уклони се
од шатора ових отврдлих људи и не додируј се ничег њиховог да те не би захватио
њихов грех“ (Бројеви XVI,26) и оно
на шта је Господ упозорио Мојсија то је и испунио, јер ко год се није уклонио
од Кореја , Датана и Авирама одмах је доживео казну због свог безбожног
општења са отпадницима. Oвим примером је
јасно показано и доказано да се кривица и казна примењују за све који се у
непобожној храбрости мешају са отпаднцима противно учењу Цркве , сви су у
заједници са вођама подложни казнама јер су заражени њиховом злоделом.
Надаље, размотримо неколико од многобројних нејасноћа
које би настале ако канон дозвољава прекидање општења, али
не као обавезу, већ оставља могућност остајања у
општењу са јеретичким епископима. При хипотетичком предикдању општења, једна до
друге, а без међусобног општења,
постајале би две групе: једна коју воде Православни епископи и друга коју воде
јеретички. Који од њих су Црква? Ако заједно чине Цркву зар не морају бити у
општењу? Али у таквом случају би за Православне било за похвалу да буду у
општењу са јеретицима, док смо већ видели да канони на супрот томе похваљују
Православне за прекид општења са јеретицима. Поновимо питање: ако
су јеретички епископи још увек Православни, то јест, валидни, јер нису саборно
осуђени, како се онда неко сме усудити да прекине општење са њима, као што су
то некада увек радили светитељи и како може фракција коју води отворено
јеретички епископ бити и даље Црква када је, како нас Апостоли уче, Црква стуб
и тврђава истине?
Ове поставке чак и да су прихватљиве, а из
православног угла дефинитивно нису, не могу се применити на садашњу ситуацију, јер су
јереси који су данас актуелне чињенично већ Саборно осуђене. Грегоријански
календар је саборно анатемисан 1583 и више пута касније, док је Екуменизам
осуђен од стране Руске Заграничне Цркве 1983г. Неки тврде да би анатеме које су
донешене против јереси у прошлости требале да буду обновљене при њиховој савременој
појави и то на неком савременом сабору како би важиле и данас. Кад би ово било
случај, морали би смо да прихватимо да ако неко данас постане Монофизита или
Католик остао би члан цркве док савремени сабор епископа не потврди стару
анатему и примени је на њих - што је бесмислица. Ово би значило да истина има
рок трајања; и да би Црква морала да одржава васељенски сабор сваке године, а
можда и чешће, да би са сигурношћу искључила све јеретике. Истина је да анатема, кад је једном објављена на снази
заувек, у односу на све који под њу потпадају. Њена примена не зависи од тога
да ли је реактивирана новим сабором сваки пут кад се појединац или група уплету
у јерес о којој је реч. Ово подржавају закључци Шестог васељенског Сабора у
којима стоји: „Онима који су учили, уче или ће учити да постоји једна
воља и једна енергија у оваплоћеном ИСУСУ ХРИСТУ, Анатема!“ Другим
речима не само актуелни јеретици, него и сви који у било које доба у
будућности прихвате ту јерес су под анатемом.
Ово објашњава зашто на пример Црква сматра анатему,
која је проглашена у 16 –ом веку против оних који прихвате Нови календар,
валидном и обавезујућом данас, као и кад је била проглашена, због тога се
савремени Новокалендарци морају сматрати као они који су потпали под постојећу
анатему која каже да је свако ко прихвата нови календар изван Цркве.
Јеромонах Максим
Морета, одломак из Одговора монаху Василију
Григоријатском на његову књигу „Противно Оцима: став
Зилота старокалендараца“.
Нема коментара:
Постави коментар