Код савремених православних хришћана православна савест варира од помирљивог до непомирљивог односа према појави екуменизма. Уз изузетке убеђених православних екумениста готово да се сви православни слажу да је екуменизам јерес.
Јерес по самој својој дефиниције означава одступање од истинске вере богооткривене јеванђелским и апостолским учењем и утврђене од светих отаца и Васељенских сабора и као таква повлачи са собом отпадање од Цркве као стуба и тврђаве истине (1. Тим. 3:15), па самим тим и благодати спасења.
Варијације у односу према јереси екуменизма настају
услед различитог поимања њене природи и на основу тога заузимања одређеног става,
снисходљивог или строгог. Овде се свакако мора узети у обзир да су у екуменистичким црквама
(православним црквама које су већ један цео век мање или више прихватиле екуменстичу
доктрину) клир и лаици све време изложени екуменистичкој пропаганди, навикавању
на екуменизам као уобичајену појаву и његовој релативизације као веома опасне еклисиолошке
јереси. На основу тога велика
већина клира и лаика имају доста искривљену представу о томе шта је заправо јерес екуменизма и како се Православна Црква
према њему односи.
Свикнути на екуменизам и под снажним утицајем епископа, духовника и
теолога екуменста, од цквене пуноће
поштованих „црквених ауторитета“, борци изнутра често
као изговор толерисања јереси екуменизма користе начело икономије коју је Црква
током свог постојања тобоже често примењивала у односу на неке јереси и јеретике
и дозвољавала канонске преступе до тачке да је толерисала присуство јеретика у свом окриљу; али ни једна од ових икономија није довела до раскола каквог су сада
направили Истински Православни Хришћани, тзв. Зилоти. Као одбрану своје тврдње
наводе велики број примера из црквене историје.
Наравно, сви ти примери нису упоредиви са садашњом ситуацијом јер овде и
није реч о примени истинске црквене икономију, овде је у питању ствар доктрине. Када епископи Екуменисти крше канон, они то не
чине умекшавајући строгост примене канона ради спасења многих (што и јесте
смисао и циљ истинске црквене икономије). Насупрот томе, они оповргавају сам принцип примене
икономије. Црква је често над
јеретицима примењивала икономију, а не акривију;
По икономији их није примала крштењем, не зато што је признавала крштење
јеретика, већ да би им омогућила што лакши повратак Православљу. Али икономију коју као аргумент одбране својих
ставова наводе борци изнутра није истинска црквена икономија већ лукаво „непшчеваније о
гресјех“ (Пс. 140:4), то јест измишљање изговора за грех. Јер екуменисти
верују да је јеретичко крштење исправно; или, још горе, да поменути јеретици
уопште нису јеретици! Црква је
повремено успостављала дијалоге са јеретицима, не зато што је јеретике
признавала за православне, већ зато што је желела да их убеди да се врате
Православљу. Екуменисти,
међутим, стално воде разговоре са јеретицима, не да би их вратили Православљу,
већ ради успостављања „изгубљеног јединства“ дефинисаног као
нечег што је веће и од самог Православља – екуменске црквене пуноће, која се изгубила
кроз историјске неспоразуме. „Икономије“ о
којима говоре борци изнутра биле су у неким случајевима преступи недогматске природе, а у другим
случајевима једноставно исправно примењене икономије. Јереси које су неко
време толерисане икономијом проповедало је ниже свештенство или мирјани, или у
најгорем случају појединачни епископи - али никада цео Синод или Патријарх. А данас су целе
Патријаршије заражене јересју, а у таквим ситуацијама је Црква увек реаговала
прекидањем општења и анатемисањем јересеоначаника али и свих ихже с њими.
Важно је имати у виду да неправилно или чак јеретичко понашање и мишљење
лаика или нижег свештенства не утиче на онтолошки статус Цркве. Црква постаје јеретичка ако група
епископа прихвати јерес. Мирјани и ниже свештенство не чине центар Црквеног органског
јединства заснован на Евхаристији; зато они по икономији неко време могу остати
у Цркви до одлучења или док сами не оду за својим епископом у јерес. Епископи, међутим, престају бити чланови цркве
чим постану отворени и упорни јеретици, јер Православност и Саборност Цркве
зависи од епископата. Када епископи изгубе Православност, они
истовремено престају да буду основ цркве.
Многобројни канонски преступи који су се појављивали кроз црквену
историју, а које је Црква током неког временског периода толерисала, никада
нису настали на основу јавно исповеђене јереси; док је основа садашњих
екуменистичких преступа и делом и речју основана баш на синкретистичкој еклисиологији
страној Православљу: да су јеретичке заједнице па чак и отворено антихристовске
религије као што су Јудаизам и Ислам на неки начин удови Тела Христовог – Цркве. Односно, разни
путеви ка Богу.
Као што смо видели, толерантан и помирљив став
бораца изнутра према јереси екуменизма заснован је на постојаном игнорисању и
кршењу канона Цркве који недвосмислено показују како клирици и верници треба да
се понашају према епископима екуменистима и као такав противан је свештеном предању
правослане Цркве.
Јеромонах Максим Морета, одломак из Одговора монаху Василију Григоријатском на његову књигу „Противно Оцима: став Зилота старокалендараца“ (оригинални текст је мало измењен да би се схватио контекст целеине из које је извучен одломак, нап. прир.)
Нема коментара:
Постави коментар