 |
| Светогорски Свето-Илијински скит налази се на североистоку полуострва Атос |
Скит[1] Св. пророка Илије је основао преподобни Пајсије Величковски са руско – молдавским монасима у 18. веку, у време успона руског монаштва на Атосу. Налази се недалеко од манастира Пантократора. Од самог настанка скит је био насељен монасима из Русије и Молдавије, а после прогона исповедничког зилотског руског братства у њему бораве искључиво грчки монаси.
Прогон свих светогорских монаха зилота који је покренуо новопостављени цариградски патријарх Вартоломеј (Архонтонис) званично је започет прогоном монаха Илинског скита маја месеца 1992. Године.
Монаси Светоилијинског
Скита Светог као верна чеда исповедничке Руске Заграничне Цркве којој су
изворно припадали, још су од 1957. г. престали да помињу име Цариградског
патријарха, под чијом се влашћу налази Света Гора, као знак протеста против јереси
екуменизма који је он отворено проповедао како речју тако и делом. Иако су
после смрти патријарха јеретика Атинагоре многи Светогорци поново почели да помињу
име цариградског првојерарха, Илински скит је остао доследан својој исповедничкој
позицији видећи да се у курсу Цариграда баш ништа не мења.
 |
| Старац Никодим Каруљски са делом братства Свето-Илијинског скита испред улаза у главни храм |
 |
| Светиња Свето-Илијинског скита - икона Мајке Божије Тихвинска - Плачућа. Монах са зеленим епитрахиљем је Архимандрит Серафим игуман скита |
Од 1985. год.
почели су све јачи притисци на архимандрита Серафима (Бобича), руског
заграничног монаха руско-америчког порекла који је обновио скит 1970. г. са
својим братством. Дана 20. маја 1992. г. у Скит Светог Пророка Илије изненада
је упао велики број полицајаца, јеромонаха и монаха предвођених патријаршијским
егзархом епископом илиупољским Атанасијем. Од оца Серафима и осталих отаца
скита тражено је хитно да прихвате помињање патријарха Вартоломеја или да одмах
напусте Свету Гору. Монаси су одбили захтев питајући да ли постоји нека одлука
цивилних власти за њихово протеривање. Свакако, писмена одлука није постојала.
Ипак затражили су три дана да спреме ствари, међутим дато им је ни више ни мање
него петнаестак минута да са собом понесу само најпотребније. Потом су сви
смештени у полицијски џип, одвезени до
Кареје, а одатле у Дафни. Тамо их је чекао полицијски глисер који их је искрцао
у Урануполису где су остављени на улици. Одмах по избацивању Светоилијинског
братства у скит су се уселили грчки монаси из Пантократоровог манастира уз видно
присутне полицијске снаге које су обезбеђивале безакону узурпацију манастира. Случај
истеривања по кратком поступку и прогонства целокупног братства скита св.
Пророка Илије у мају 1992, никада није решен на грчким судовима.
 |
| Прогнани игуман Свето-Илијинског скита, архимандрит Серафим (♱2020.) |
У Илинском скиту
је Руска Загранична Црква 1988. године канонизовала преп. Пајсија
Величковског, оснивача Илинског скита.
[1] Руски манастири новосаграђени на Светој Гори током 18. века иако у
потпуности имају форму и уређење светогорских манастира, а некада су и вишеструко
већи од многих грчких манастира, без обзира што по уређењу нису скитови, од Грка никада нису добили право на статус
манастира већ су принуђени да се воде као скитови.
Нема коментара:
Постави коментар