Свет проживљава сурову кризу – сатанска борба се води око разумевања и појаве Цркве. Црква – у свом истинском сушчаству! – није способна да проживљава „кризу“: синтагма „криза Цркве“ садржи у себи непомирљиву унутрашњу противречност. Црква је стуб и тврђава Истине! „Кризу“ могу проживљавати поједини људи, њихове групе, јерархија, државна власт која подржава Цркву, као и црквене формације које су се одвојиле од Истините Цркве. Историја познаје периоде када је готово све што је деловало у Цркви постајало жртва „кризе“ – али зар је то била „криза Цркве“? Црква – Тело Христово – остајала је оно што је и била, оваплоћујући се у том, макар и суженом, саставу верних...
Особеност нашег времена огледа се у томе што се мрачне силе нису
устремиле против овог или оног учења Цркве, већ против саме појаве и појма
Цркве, против догмата о Цркви. И то не у виду апстрактног нарушавања тог
догмата, него у виду замене Цркве као живе појаве њеном фалсификацијом. Сама,
тако рећи, управа Цркве постаје легло неправде, приморавајући тиме верне да се
одричу те „подметнуте“ Цркве као Лажне цркве, као „анти-Цркве“ — и да одлазе у
пустињу, односећи тамо са собом Историјску Цркву. Сведоци смо страшног процеса
унутрашњег преображаја садашњег тела Цркве, који са ње свлачи благодат Духа
Светога — нешто до сада невиђено, што сведочи о томе да свет прелази у нову
фазу свог постојања…
…Нешто незамисливо се догодило са Руском Православном Црквом. На светом
месту устоличила се — у духовном смислу — права гнусоба опустошења. Тамо где је
некада миомирисала Истинска Црква, сада отров излива „Црква лукавих“.
У огромној мери оваквом злослутном току „кризе“ инославних цркава
доприноси она мрачна околност да процес црквеног преврташтва, тако самоуверено
спроведен до краја у СССР-у, захвата и остатак Православног света! Како источни
Патријарси, тако и део Заграничне Цркве, у виду Париског егзархата и Америчке
Митрополије – ПРИЗНАЛИ СУ совјетску „анти-Цркву“ као Истиниту Православну
Цркву! У већој или мањој мери, али сви нагињу ка Москви, и ту са максималном
очигледношћу напипавамо природу те „инферналне“ замисли коју мрачне силе
спроводе преко Совјетског Патријархата. Он је намењен да постане центар
свеопштег процеса унутрашњег преображаја свих хришћанских вероисповести, са
претварањем појединих црквених апарата у „анти-Цркве“. Духовна „гнусоба
опустошења“ треба, на тај начин, да се устоличи на сваком, па и најмањем
„светом месту“!
Овај процес је у току, у пуном је јеку, попримајући различите нијансе у
зависности од тога којим се црквеним апаратима Московска патријаршија обраћа –
и ево, стоји наша Саборна Загранична Црква, у својој изолованости, пред лицем
ове страшне духовне кризе – ни од кога подржавана, никоме потребна, свима као
да смета оним дисонансом који у свет уноси само њено постојање, које се зато
природно и прећуткује!
Шта јој је чинити?
Спознати до краја сву благодатну силу те своје изолованости и сву бригу
уложити у то како да се та „изолованост“ не изгуби, како не би била увучена у
општи ток „отпадништва“! Умети спојити свакодневно добросуседство са духовном
затвореношћу, која се чедно чува! Своје духовно првородство не продати за
чинију сочива пролазних добара!...
Архимандрит
Константин (Зайцев), „Православна Рус“, бр. 9, 1953.
год.
Превод са руског манастир Утешитељево
Повезани текст: ЦРКВА - ОРГАНИЗАМ И ЦРКВА - ОРГАНИЗАЦИЈА
О аутору: Архимандрит Константин (у свету Кирил
Јосифович Зајцев) (1887 – 1975), један је од најистакнутијих духовних писаца
руског заграничја. У последњем периоду живота одликовао се посебном усмереношћу
ка православном есхатологизму, уз емоционална упозорења о блиском царству
антихриста, чиме је оставио значајан траг у православној публицистици.
Најпре је студирао државно право у Немачкој, затим на Петербуршком
универзитету, одакле је прешао на економски одсек Петербуршког политехничког
института. Након што је дипломирао 1912. године, задржан је на катедри за
државно право. Потом је предавао на Петербуршком универзитету и служио у 1.
департману Сената у ресору за пољопривреду и уређење земљишта. Током Првог
светског рата учествовао је у раду посебне комисије за снабдевање храном. Након
Октобарског преврата 1917. године отишао је у Москву, а одатле на југ Русије,
где је учествовао у Белом покрету.
Емигрирао је са војском генерала П. Н. Врангела са Крима. У емиграцији
је најпре живео у Прагу, где је чехословачка влада пружила руским научницима
могућност рада у струци; био је доцент на Правном факултету. На позив П. Б.
Струвеа преселио се у Париз, где је од 1928. до 1933. године уређивао новине
„Возрожденије“ (Препород) и „Росија и славјанство“ (Русија и Словенство). Потом
се пребацио у конзервативнији Харбин са већинским руским становништвом, где је
од 1936. до 1938. године био професор политичке економије на Правном факултету
руског Харбинског универзитета. Током јапанске окупације Манџурије, због
протеста против приморавања православних емиграната од стране Јапанаца да се
клањају паганској богињи Аматерасу, протеран је у Руску духовну мисију у Кини.
Након смрти супруге 1945. године, рукоположен је у чин свештеника.
Пастирску службу вршио је у Ћингдау и Шангају. Године 1949. побегао је из
комунистичке Кине у САД, живео у Сан Франциску, а затим је примљен у манастир
Свете Тројице Џорданвил, где је предавао курсеве догматског богословља,
историје руске књижевности и пастирског богословља у Духовној семинарији. У
децембру 1949. године пострижен је у монаштво са именом Константин, а 1954.
године произведен је у чин архимандрита.
Дуго је био уредник часописа „Православна Рус“ (Православна Русија) и
низа других издања. Био је у преписци са И. А. Иљином. Преминуо је у Џорданвилу
13/26. новембра 1975. године у 88. години живота, где је и сахрањен.
У свим својим радовима о. Константин је непомирљиво бранио Христову
истину и Црквена правила. Оваква позиција изазивала је крајње неприхватање код
црквених либерала. На пример, о. Александар Шмеман се о овом ревнитељу
побожности изразио овако: „Типичан 'интелектуалац' под маском фанатичног,
максималистичког 'црквењака' био је, наравно, о. Константин Зајцев: он ниједну
једину реченицу од тренутка свог обраћења није написао без патетике
(пренаглашености)... У Цркви 'интелектуалац' моментално почиње да се 'ужурбава'
– он нешто од ње очекује, на нешто је позива, некога у њено име разоткрива и,
што је најважније, све време нешто објашњава. Из његове вере обавезно израста
некакав 'програм'. Страшна судбина.“
Ово је, приметимо, речено о дубоко образованом човеку, аутору многих радова не само из богословља, већ и из историје, уметности... Као „идеолог РПЦЗ“, о. Константин је несумњиво дао свој допринос исповедничком курсу митрополита Филарета (Вознесенског), који је категорички одбацивао свако приближавање Московској Патријаршији и прекинуо општење са многим помесним православним црквама које су кренуле путем апостасије (отпадништва), заведене јересима екуменизма и модернизма.
Својим дубоким разумевањем монархистичке Русије као свесветског „катехона“ (онога који задржава зло), као и бескомпромисним разоткривањем сергијанске издаје Новомученика, западне апостасије (отпадништва) и екуменизма као припреме за предстојеће царство антихриста, архимандрит Константин је у послератном периоду дао пример како руска емиграција треба да испуњава своју духовно-истраживачку мисију спасења Отаџбине. Познат је као аутор дела о Светој Русији, о Цару Мученику Николају II, о Руској Православној Цркви, о „Чуду руске историје“, која су постала неодвојиви део руске православне идеологије; међутим, у Русији су она до сада издавана искључиво у цензурисаном облику због ауторовог, неретко веома оштрог, неприхватања сергијанске политике Московске патријаршије.
Нема коментара:
Постави коментар