Недеља о слепом је шеста недеља по Васкрсу и посвећена је сећању на библијски догађај исцељења слепорођеног човека од стране Господа Исуса Христа.
О УМИШЉЕНОСТИ И СМИРЕЊУ
Љубљена браћо! Господ наш Исус Христос, по исцељењу слепога, о чему смо слушали у данашњем Светом Јеванђељу, рекао је: За суд Ја дођох у овај свет, да виде који не виде, и који виде да постану слепи (Јн. 9,39).
Ове речи Господње нису могли мирно да саслушају горди мудраци и праведници овога света, какви су били јудејски фарисеји. Њихово самољубље и умишљеност сматрали су се увређеним. На речи Господње они су одговорили питањем, којим је изражено уједно и негодовање, и умишљеност, и подсмех, и мржња према Господу, заједно с презиром према Њему. Еда ли смо и ми слепи? – рекли су они. Одговором на питање фарисеја Господ им је представио њихово душевно стање, које је и проузроковало такво питање. Кад бисте били слепи, – рекао им је Исус – не бисте имали греха; а сада кажете: видимо; тако ваш грех остаје.[1]
Какав је страшан душевни недуг – умишљеност!
Она у људским делима лишава гордога помоћи и савета ближњих, а у делу Божијем,
у делу спасења, лишило је и лишава надмене фарисеје најдрагоценијег блага –
дара Божијег који је са неба донео Син Божији, лишило је и лишава Божанственог
Откривења, и најближег општења с Богом које је са примањем тог Откривења
сједињено.
Фарисеји су за себе сматрали да виде, то јест
да су на задовољавајући начин и у највишем степену упознати са истинским
богопознањем, те да им није потребно никакво даље напредовање и учење, и на
основу тога одбацили су учење о Богу које је предавао непосредно Бог.
Врлина која стоји насупрот гордости, и
умишљености, као њеном посебном изразу у самом људском духу, то је – смирење.
Као што је гордост првенствено недуг нашег духа, грех ума, тако је и смирење
благо и блажено стање духа, и пре свега врлина ума. Из тог разлога оно се у
Светом Писму и делима светих Отаца веома често назива смиреномудреношћу. Шта је
то смиреномудреност? Смиреномудреност је исправно схватање човека о људској
природи, и сходно томе она представља човеково исправно разумевање самога себе.
Директно дејство смирења, или смиреномудрености, састоји се у томе, да се, кроз
своје правилно схватање људског рода и самога себе, човек мири са собом, са
људским друштвом, са његовим страстима, недостацима, злоупотребама, мири се са
личним и друштвеним околностима – мири се са земљом и небом. Врлина смирења
добила је назив од унутрашњег мира срца који она рађа. Када имамо у виду само
умирујуће, радосно, блажено стање које у нама производи врлина, онда је
називамо смирењем. А када намеравамо да заједно са стањем укажемо и на извор
стања, онда врлину називамо смиреномудреношћу.
Немојте да помислите, љубљена браћо, да смо
дефиницију – у којој је смиреномудреност названа исправним начином човековог
размишљања о људском роду уопште, и посебно о самоме себи – дали произвољно. На
такву дефиницију смиреномудрености указао је Сам Господ. Он је рекао: Познаћете
истину, и истина ће вас ослободити.[2]
Али шта је то духовна слобода, коју даје Истина, ако не свети благодатни мир
душе, ако не свето смирење, ако не јеванђелска смиреномудреност? Божанствена
Истина је – Господ наш Исус Христос. [3]
Он је објавио: Научите се од мене, од Божанствене Истине, јер Ја Сам кротак и
смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим.[4]
Смиреномудреност је човеков начин размишљања о себи и људском роду који је
подстакнут и подстиче се Божанственом Истином.[5]
Умишљеност је жалосна и погубна самообмана – то је убиствена обмана којом слепи
људски род вара себе и којом га варају демони.
Лажна су гледишта и поставке људске гордости,
људске умишљености. Гордељивац на себе гледа као на самосвојно биће, а не као
на створење Божије; земаљски живот њему изгледа као бесконачан, а смрт и
вечност као непостојећи. За њега нема промисла Божијег: он сматра да светом
управља људски разум. Све његове мисли везане су за земљу; његов живот у
потпуности је принет на жртву земљи, на којој би хтео непрестано да се
наслађује грехом. Управо ка том безумном и неостваривом циљу свом снагом стреме
заслепљени фарисеји и садукеји.
Напротив, смиреномудренога на путу земаљског
живота прати сећање на смрт, које га поучава да на земљи делује за вечност и,
што је задивљујуће, сама његова дела надахњује нарочитом благотворношћу.
Смиреномудрени делује ради врлине, а не на подстицај страсти, нити да би
страстима удовољио: сходно томе, његова дела не могу да не представљају
доброчинства за људску заједницу. Смиреномудрени себе види као ништавно зрно
прашине у огромном створеном свету, у људском времену, у људским поколењима и
збивањима, протеклим и будућим. Ум и срце смиреномудренога у стању су да
прихвате Божанствено хришћанско учење и да непрестано напредују у хришћанским
врлинама; ум и срце смиреномудренога виде и осећају пад људске природе, стога
су у стању да прихвате и приме Искупитеља.
Смиреномудреност не види вредности пале људске
природе; она људски род сагледава пре свега као творевину Божију, али уједно
сагледава и грех, који је прожео целокупно људско биће и затровао га;
смиреномудреност, препознајући велелепност творевине Божије, препознаје уједно
и ружноћу творевине унакажене грехом; она непрестано тугује због ове несреће.
Она на земљу гледа као на место свога изгнанства, и тежи ка томе да се
покајањем врати на Небо, изгубљено због умишљености. Но, гордост и умишљеност,
које су људском роду донеле пад и пропаст, не увиђају и нису свесне пада у
људској природи: оне у њој виде само вредности, само савршенства и свако
изобиље; оне чак и саме душевне недуге и страсти сматрају за врлине. Такав
поглед на људски род чини идеју о Искупитељу сасвим сувишном и страном. Вид
гордих заправо је ужасно слепило; а невиђење смирених је способност да се види
Истина. На то се односе и речи Господње: За суд Ја дођох у овај свет, да виде
који не виде, и који виде да постану слепи. Господа су примили смирени и
просветили су се Божанственом Светлошћу; а одбацили су га горди, задовољни
собом, и још више су се помрачили одбацивањем Бога и хулом на Њега.
Понекад на чистом ноћном небу јарко сијају
безбројне звезде, надмећући се једна са другом обиљем светлости; али када се
појави сунце, звезде ишчезавају – као да уопште и не постоје, мада заправо
остају на својим местима. Тако и људске врлине, када се пореде једне са
другима, имају свој сјај: али при појави Божанственог добра оне ишчезавају пред
Светлошћу Божанства. Апостол је, говорећи о врлинама патријарха Авраама, рекао
да Авраам има хвалу, али не пред Богом; а пред Богом, верова Авраам Богу и то
му се урачуна у праведност.[6]
Тако је требало да поступе и фарисеји, који су се хвалили својим пореклом по
телу од Авраама, али су се отуђили од њега по духу. Насупрот примеру Авраамовог
деловања, они су пожелели да задрже тобожње вредности старог човека и кроз то
су постали неспособни за самоспознају и Богопознање; због тога су чули страшну
пресуду Господа: Кад бисте били слепи, то јест кад бисте признали да сте слепи,
не бисте имали греха; а сада, пошто сте слепи, кажете: видимо; тако ваш грех
остаје. Усвојили сте га и запечатили у себи својом сумњом.
Свети апостол Павле је у младости био
васпитаник фарисеја, но није следио фарисеје у њиховој озлојеђености и
умишљености. Био је, како сам о себи приповеда поучавајући нас, Јеврејин од
Јевреја, по закону фарисеј, по правди закона беспрекоран. Али – вели он – све
што ми беше добитак сматрах за штету Христа ради. Шта више, сматрам све за
штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега.[7]
Љубљена браћо! Подражавајмо светог апостола
Павла и друге свете угоднике Божије; приступимо Богу, у потпуности посредством
смирења одбацивши погубну умишљеност. Посредством смирења приљубимо се уз Бога.
Посредством смирења привуцимо к себи пажњу и милосрђе Бога нашег, Који је
рекао: На кога ћу погледати? На кроткога и смиренога и на онога ко дрхти од
Моје речи.[8]
Увиђањем својих грехова и свешћу о њима убројимо себе међу оне грешнике које
Бог љуби; одбацивањем умишљености искључимо себе из круга лажних праведника,
иначе ће нас се одрећи Бог, Који је рекао: Нисам дошао да зовем праведнике но
грешнике на покајање.[9]
Нека наше срце смирењем буде сазидано као духовни жртвеник Богу[10],
а свештеник Бога Вишњег – ум наш – нека Му приноси духовне жртве, нека му
прноси жртву умиљења, жртву покајања, жртву исповедања, жртву молитве, жртву
милости, испуњавајући сваку жртву смиреномудреношћу: Срце скрушено и смирено
Бог неће одбацити.[11]
Амин.
Аскетске проповеди, Очев дом, Беооград, 2017.
превод Младен Станковић
[1] Јн. 9,40-41.
[2] Јн. 8,31.
[3] Јн. 14,6
[4] Мт. 11,29.
[5] „Уста смиреномудреног
говоре истину“ – рекао је преподобни Марко Подвижник. Слово о духовном закону,
гл. 9.
[6] Рим. 4,2-3.
[7] Фил. 3,5-8.
[8] Ис. 66,2.
[9] Мт. 9,13.
[10] Преподобни Пимен Велики
је говорио: „Само на једном месту Израиљцима је било дозвољено да приносе жртве
и обављају заједничка богослужења. У духовном смислу то место је – смирење“.
Алфавитни Патерик.
[11] Пс. 50,19.
Нема коментара:
Постави коментар