ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

 

Објашњење празника по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Лук. 24:49–53 и Марк. 16:19–20)

Последње јављање Васкрслог Христа Спаситеља, које се завршило Његовим вазнесењем на небо, најдетаљније описује Јеванђелиста Лука. О томе укратко говори и Јеванђелиста Марко. Ово јављање се догодило у Јерусалиму, куда су апостоли, дакле, поново дошли из Галилеје, након четрдесет дана током којих им се Господ више пута јављао, учећи их о Царству Божијем, како о томе извештава св. Лука у 1. поглављу књиге Дела Светих Апостола (Дела 1:2–5).

Господ је заповедио апостолима да остану у граду Јерусалиму док се не обуку у силу са висине, обећавајући им да ће на њих послати обећање Оца Свога, под чиме треба разумети слање Духа Светога ради помагања у делу њихове васељенске проповеди. Дух Свети је требало да им да неопходну силу за извршење овог великог дела – проповедања Јеванђеља целом свету.

Затим је Господ извео Своје ученике ван Јерусалима до Витаније, која се налазила на источној падини Јелеонске горе, „и подигавши руке Своје, благослови их“, изговарајући очигледно познате речи, како је то било уобичајено у Старом завету, али које Јеванђелиста овде није навео. Симболични чин подизања руку приликом благосиљања био је познат у Старом завету, као што, на пример, говори књига Левитска (Лев. 9:22). „И док их благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо“.

„Какав чудесан поступак“, каже о овоме московски митрополит Филарет: „Господ благосиља и још не завршава благослов, него наставља да благосиља, а у међувремену се вазноси на небо (p. 1). Шта то значи? То да Он не жели да прекине Свој благослов, већ наставља без краја да благосиља Своју Цркву и све који верују у Њега. Помислимо, браћо, да су и данас над нама раширене руке Његове, и поглед Његов, и благослов Његов. Какав стид и страх за оне који у светској сујети заборављају на Њега. А каква радост за оне који Га љубе“.

Ученици су се поклонили Богочовеку Који се вазносио Свом Оцу и „вратише се у Јерусалим са радошћу великом“. Ова радост је потицала од тога што су они сада својим очима видели славу свог Господа и Учитеља и чекали испуњење Његовог обећања о слању Светог Духа. Они су се сада као препородили, несумњиво као резултат четрдесетодневног боравка са њима Васкрслог Господа, Који их је учио тајнама Царства Божијег. У том молитвеном стању високог духовног полета они „беху непрестано у храму, хвалећи и благосиљајући Бога“ за све што су доживели, видели и чули, и за предстојећу им високу мисију проповедања јеванђељског учења.

Св. Марко додаје томе да је Господ, вазневши се на небо, „сео са десне стране Бога“. То је сликовит израз, заснован на неким виђењима (Дела 7:56), који означава да је Господ и по људској природи примио Божанску власт над целим светом заједно са Богом Оцем, пошто седење са десне стране на језику Библије означава дељење власти онога који се тако поставља са самим оним који седи.

Св. Марко завршава своје Јеванђеље сведочанством о томе да су они, изашавши из Јерусалима, наравно, проповедали свуда, по целом свету, а Господ им је помагао, уз Божију помоћ, „и реч потврђивао знацима који су уследили...“, доказујући истину своје речи чудима која су пратила њихову проповед, о чему нам детаљно говори књига Дела Апостолских. Сва Јеванђеља се завршавају речју: „Амин“, што значи: заиста је све било тако како је описано у Јеванђељу.

Извор: Аверкије (Таушев), архиепископ. Руководство за изучавање Светог Писма Новог Завета. Џорданвил, Њујорк: Манастир Свете Тројице, 1954 (I део), 1956 (II део)