Тајна безакоња, институционализовано чедоморство и сергијанизам Београдске патријаршије: Сведочанство СИПЦ пред лицем велике апостасије

Овај текст разобличава деловање тајне безакоња кроз савремени, од стране државе озакоњени систем масовног чедоморства, који перфидно и готово окултно прожима медицину, козметику и исхрану. Чланак бескомпромисно демаскира сергијанизам званичне црквене јерархије, која својим компромисима и давањем легитимитета безбожним властима континуирано успављује савест народа, не припремајући га за супротстављање духу долазећег антихриста, насупрот чему стоји исповеднички став Истинског Православља.

Пре него што се упустимо у анализу апостатичног односа српског друштва према луциферијанском фетицидном (од латинских речи fetus — плод, зачето дете у утроби, и cidium — убиство) односно, плодоубиственом, чедоморном систему, неопходно је разобличити системски корен ове језиве духовне и моралне декаденције. Овај суноврат хришћанске савести није настао сам од себе; он је директна последица постојања секуларне, обезбожене државе већ више од једног века, којој је пред хришћанском савешћу легитимитет законске власти дала у сергијанизам пала црквена јерархија. Управо из ове симбиозе безбожне власти и сергијанске цркве произишао је злочиначки пројекат озакоњеног масовног, хладнокрвног чедоморства. Све ове године, Београдска патријаршија кроз сергијанске компромисе са безбожним властима континуирано успављује народну хришћанску савест и одузима јој способност духовног расуђивања, разликовања добра од зла, усмеравајући друштво у правцу демонске инверзије — где добро постаје зло, а зло добро, или у најмању руку водећи га ка потпуној релативизацији самог зла, у овом случају од стране државе легализованог и озакоњеног чедоморства.

Што је институционално зло веће, то је веће и отпадништво званичне цркве која не само да прихвата, већ и хвали безбожну власт која ово ужасно зло у континуитету спроводи. У наставку ћемо покушати да до краја разобличимо све размере овог незамисливог сатанског безакоња.

Да бисмо дијагностиковали и зацелили ову духовну болест, морамо најпре разобличити сам језик којим се апостасија користи. Термин „абортус” (од латинских речи ab — прекид, и oriri — родити се, односно прекид трудноће / побачај) у својој суштини није ништа друго до безбожни, секуларни еуфемизам смишљен са циљем да се кроз стране, хладне, медицинске и релативистичке изразе ублажи, сакрије и оправда сам чин фетицида — односно чедоморства. Употребом речи „абортус”, апостасија покушава да убиство људског бића у утроби мајке преточи у некакву „здравствену услугу” или сасвим обичан, најбаналнији медицински захват „прекида трудноће”.

Насупрот савременој релативизацији, вековна хришћанска цивилизација је за овај грех на свим језицима користила искључиво изразе који недвосмислено значе убиство у мајчинској утроби зачетог детета. Због тога га је изворно православно грчко црквено-канонско право изричито именовало као емвриоктонија (од речи ἔμβρυον — емврион / зачето дете у утроби, и κτονία — ктониа / убиство, односно убиство људског бића у зачећу), док се у средњовековном западнохришћанском црквено-канонском праву усталио већ поменути израз фетицид. Ови појмови у потпуности одговарају нашој црквено-правној словенској сложеници чедоморство. Управо ћемо овај латински израз фетицид надаље користити као својеврсни заједнички именитељ глобалног злочинства и свеобухватног институционалног безакоња велике фетицидне апостасије. Идентичан израз и истоветна догматска квалификација убиства зачетог детета вековима су коришћени и у световном државном законодавству и казненом праву свих хришћанских држава, како на православном Истоку тако и на хришћанском Западу, све до тренутка када су модерне секуларне републике извршиле релативизацију и легализацију овог злочина.

О чему је овде заправо реч и колико ова монструозна обмана одступа од исправног, хришћанског схватања људског живота? Насупрот овој секуларистичкој релативизацији зачећа људског живота, стоји учење Цркве, које је, како смо видели, било на снази како у црквеном тако и у световном праву у свим хришћанским државама. Према том учењу, свако људско биће од момента настанка, то јест, зачећа има вечну душу и његово тело, без обзира на величину и старост плода, захтева безусловну неприкосновеност и највиши степен одговорности и достојанства од стране његових родитеља, законодавства и медицинске струке. Како бисмо у потпуности разумели какав узвишен однос Црква има према зачетом плоду, окренућемо се Светоотачком предању које нас учи да су нерођена деца од самог зачећа бесмртне душе о којима Бог са љубављу промишља у вечности. Иако некрштене, Бог их изузима од паклених мука и, иако не у рај, смешта их у тајанствено стање вечне милости.

Као што смо нагласили у нашој Посланици СИПЦ од марта 2021. године, фетицидни сатански пројекат је свој апсолутни и незапамћени врхунац доживео кроз глобалну Ковид вакцинацију. Будући да је развој и тестирање ових експерименталних биохемијских супстанци директно утемељених на употреби феталних ћелијских линија извађених из убијене деце, прихватање и примање ових препарата у облику вакцина представља духовно иницирање у мрачну мрежу луциферијанског фетицидног култа. Прихватањем правног и друштвеног поретка који почива на оваквим безаконим основама, народ несвесно улази под духовни утицај тајне безакоња.

Масовно присиљавање човечанства на примање ових биохемијских препарата има јасан и далекосежан циљ: помућење људског разума, успављивање хришћанске савести и пасивно увођење људи у духовну капитулацији пред долазећим антихристом. Вршење фетицида у милионским размерама мистично отвара капије пакла, непосредно припрема тло и призива долазак самог антихриста — кога Свето Писмо назива Човеком безакоња, чије ће царство бити засновано на потпуном укинућу Божијег закона и институционализацији свеобухватног безакоња. Што је најгоре, све ово се већ у великој мери дешава пред нашим очима.

У већ поменутој Посланици СИПЦ у вези са Ковид вакцинациојм открили смо директну везу савремене фармације са апокалиптичним догађајима из Светог Писма: у оригиналном грчком тексту Новог Завета, за појам „враџбина” и „мађија” користи се управо реч фармакија (φαρμαкеία). У Светом откривењу Јована Богослова овај израз се изричито везује за последња времена и есхатолошки слом човечанства; описујући успон глобалног безбожног система пред сам долазак Антихриста, Апокалипсис наводи да ће „трговци вавилонски (Вавилон из Откровења у преносном симболичком значењу, по светоотачком тумачењу, представља центар светске моћи и развратног утицаја на свет, нап. аут.) који беху великаши земаљски” преварити читаво човечанство управо путем овог греха, објављујући пророчке речи: „јер њиховом фармацијом преварени бише сви народи” (Откр. 18, 23). Ова новозаветна фармацеутска обмана свој апсолутни, најмоћнији и најопаснији вид доживљава управо у наше време кроз савремену фетицидну фармацију, која тела и крв убијене нерођене деце користи као комерцијалну биохемијску сировину за развој и узгој биолошких супстанци у медицини, козметици и прехрани.

Да би се до краја схватило о чему се овде заправо ради, мора се изнети сурова и огољена историјско-биолошка чињеница коју савремена апостасија пажљиво скрива и релативизује. Када биофармацеутски лоби и Светска здравствена организација промовишу употребу феталних ћелијских линија — попут линије HEK-293 — они се у суштини користе биолошким ткивом нерођеног живог и здравог детета које је де факто уморено абортусом још давне 1973. године. Кроз процесе генетичког инжењеринга, научници су ДНК структуру ове невине дечије жртве вештачки, ова реч нас у контексту целе ове приче неодољиво асоцира на вештичарење, изменили како би поништили природни закон старења и смрти ћелија, натеравши ово ткиво да се већ више од пола века унутар индустријских биореактора абнормално и бесконачно умножава. Дељењем у милијардама копија, ове ћелије и данас представљају живи, непрекинути биолошки продужетак те исте бебе из 1973. године.

Овде морамо додати да се за ове фетицидне биотехнолошке потребе никада не користе фетуси потекли из спонтаних побачаја. Спонтани прекид трудноће је природна трагедија која најчешће наступа услед тешких генетских оштећења самог плода, због којих зачето дете биолошки не може да се развије и његово ткиво брзо умире унутар мајчине утробе сатима пре него што буде избачено из организма мајке, што га чини потпуно неупотребљивим за високу науку. За потребе савремене биофармације, великим корпорацијама су неопходне искључиво савршено здраве и живе ћелије, какве се могу узети једино кроз намерно убиство живог и здравог детета. Ткиво мора бити издвојено унутар неколико минута након чина убиства, док је плод још увек биолошки жив. Ово доказује да савремени фетицидни поредак не почива на некаквим спонтаним природним медицинским процесима, већ на свесном, намерном и хладнокрвном убиству.

Из теолошке и метафизичке перспективе, ово лабораторијско одржавање људске природе у стању вечног дељења у епруветама представља материјални предукус лажне, безбожне бесмртности о којој маштају сви богоборци. То је својеврсна инверзија Божијег обећања вечног живота, у којој апостасијски свет покушава да преко науке на земљи створи сурогат вечности мимо Творца и Његовог Васкрсења, обнављајући ону прастару змијину лаж из Раја: „Нећете ви умрети, него ћете постати као богови” (Пост. 3, 4-5).

Овде не можемо а да не приметимо застрашујућу сличност са Светом Евхаристијом. Оно што је за хришћанске вернике Најсветији извор Спасења – када се на Светој Литургији „Јагње Божије, ломи а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје, но освећујући оне који се причешћују (литургијска молитва после ломљења Агнеца — причасног хлеба, Тела Христовог) – тајна безакоња је овде преточила у светогрдни биохемијски сурогат. Узето је ткиво невиног детета да га вештачки „раздробљава а не раздељује” у безброј копија којима се људи непрестано причешћују путем вакцина, биотерапија или конзумирањем генетски модификоване побољшане хране и то дечије ткиво које „никада не нестаје“ и дословно о(бе)свећује оне који се њиме „причешћују“ није ништа друго до овоплоћење антихристовског духа апостасије преко кога се мистички улази у заједницу са тајном безакоња.

Не заборавимо ни то, да се секуларистички однос према нерођеној деци не завршава самим чином убиства, већ се наставља кроз потпуно укидање људског достојанства невиних жртава. Безбожни систем не оставља могућност да се тела побачене и убијене деце хришћански сахране, већ их законски класификује као патохистолошки отпад неупотребљиве спаљује а употребљиве пушта у промет глобалне индустрије фармације. Ткива и органи ове деце постају комерцијална сировина за велике корпорације, омогућавајући палом човечанству да ради сопственог здравља, лепоте и хедонизма дословно конзумира тело и крв овог савременог вида жртвоприношења, што модерну фармацију у духовној стварности изједначава са најмрачнијим демонским култовима паганског света. Штавише, она постаје сатанистичка анти-литургија која у себи кулминира безакоње као растућу демонску силу, која убрзава и омогућава долазак у свет човека безакоња — антихриста.

Посебно се мора нагласити да се овај језиви круг биотехнолошке апостасије данас рапидно проширио на домене напредне ортопедије и стоматологије. У пракси, за потребе надоградње коштаних дефеката, сложених ортопедских захвата на кичменом стубу и израде зубних импланата, секуларистички медицински систем масовно користи такозване деминерализоване коштане матрице. Овај коштани прах се у највећем броју случајева наменски производи директно од костију убијене деце уморене у касним фазама трудноће, будући да њихове младе ћелије поседују највишу биолошку способност брзог раста и повезивања људског ткива. Већина православних хришћана, који подлежу овим третманима, уопште немају свест о томе да у сопствени скелетни систем и вилицу трајно уграђују делове тела убијене деце.

Ова скривена окултна иницијација више се не зауставља само унутар уобичајених медицинских оквира, већ увелико продире и у елитну козметичку индустрију од крема против старења, до луксузних парфема. Такође, она се данас рапидно шири и кроз област савремених биолошких терапија за најтежа и хронична обољења, где се за развој и производњу моноклонских антитела такође користе оне исте ембрионалне ћелијске линије умореног нерођеног детета. Кроз ове доживотне биотерапије, тајна безакоња уцењује хроничне болеснике њиховим земаљским здрављем, перфидно их приморавајући на трајно мистичко саучесништво у демонском чедоморном култу, чиме се људска природа изнутра мистично обесвећује, а хришћанска савест паралише и подвргава дејству апокалиптичне фармакијске обмане.

Овај застрашујући, фетицидни биохемијски поход тајне безакоња свој крајњи, есхатолошки најопаснији израз не пројављује само у здравству и козметици, већ и унутар саме прехрамбене индустрије. Савремени скривени, окултни систем под покровитељством Светске здравствене организације и мултинационалних прехрамбених конгломерата, перфидно упреже научни апарат биофармације у развој вештачких арома, заслађивача и појачивача укуса који су неодвојиво повезани и са генетском модификацијом. У овим процесима генетског инжењеринга користе се оне исте, деценијама узастопно узгајане ембрионалне ћелијске линије.

Овакав перфидни системски инжењеринг подсећа нас на безакоње цара Јулијана Одступника, који је у древности наређивао да се хришћанске градске пијаце тајно кропе крвљу идолских животињских жртава како би хришћане приморао на несвесно конзумирање жртвене хране. Данас одступнички поредак кроз биотехнологију храну тајно „кропи“ крвљу и телима невине нерођене деце, присиљавајући човечанство на демонско окултно саучесништво у борби против Бога.

Као што смо већ истакли приликом објашњења апокалиптичког појма фармакија, где овај изворни новозаветни, старогрчки израз означава управо магијско општење и призивање демонских сила путем људских жртвених супстанци, овде се суочавамо са чињеницом да безбожне глобалне елите у потпуности надгледају и контролишу комплетан ланац производње, контроле и дистрибуције прехрамбених производа. Њихове тврдње да у крајњим производима нема људских ДНК молекуларних трагова су крајње сумњиве, јер упркос свим индустријским филтрацијама, у коначном саставу ових супстанци неминовно преостају наночестице феталног материјала. Будући да је њихов духовни отац управо отац лажи, потпуно је јасно да се они непрекидно користе овим научно-бирократским обманама, и то под видом лажних сертификата и одобрења државних безбедносних агенција за контролу хране које се налазе под њиховим директним управљањем. На такав начин, сама употреба ћелијских линија убијене деце за лабораторијска истраживања и припрему модификованих прехрамбених производа, чак и без феталних трагова, саму храну чини духовно и етички контаминираном и на такав начин нераскидиво повезаном са фетицидним култом. Путем глобалне апокалиптичне биофармације, тајна безакоња спроводи своју мистичну обману над човечанством, која се недвосмислено помиње у Апокалипси.

Штавише, са теолошког и есхатолошког становишта, масовно институционализовано чедоморство није ништа друго до модерни облик древног молохијанизма. Оно што су пагани некада чинили приносећи децу као ритуалне жртве идолу демонског божанства Молоха у замену за материјално благостање, данашњи секуларни свет чини у стерилним медицинским салама зарад истих тих идола себичности савременог палог човечанства.

Да је савремени секуларни здравствени и медицински апарат капитулирао пред ударима тајне безакоња, показује нам и намерно мењање саме лекарске заклетве. Оригинална Хипократова заклетва се никада није позивала на пролазну и палу људску савест одвојену од Творца, већ се изворно темељила на Божанском закону и завету пред Свевидећим Ауторитетом који је узет за сведока лекареве одговорности. У изворном античком тексту, насталом чак четири века пре Христовог Рођења, стоји експлицитна обавеза која је, касније преображена кроз Хришћанство, вековима везивала лекаре заклетвом пред Светом Тројицом: „Исто тако, нећу дати жени средство за уништење плода у утроби” (οὐδὲ γυναικὶ πεσσὸν φθόриον δώσω).

Дакле, за изворну етику како античко-паганског, тако и ромејско-хришћанског доба, чедоморство у утроби било је изједначено са намерним убиством већ рођеног човека. Кроз неколико фаза секуларизације током 20. века, ове вековне кочнице су потпуно деконструисане. Већ 1948. године, уобличавањем Женевске декларације као модерне верзије лекарског завета, Бог је избрисан из текста и оригинална формулација је измењена у световни облик, али је њен суштински етички смисао и даље остао заштићен кроз заветну реченицу: „Од самог зачећа ћу апсолутно поштовати људски живот”.

Међутим, како се савремени постхришћански свет удаљавао од Бога и све више прожимао тајном безакоња, ова реченица је постала директна препрека за озакоњење државних пројеката масовног фетицида. Године 1983, а коначно и 2005. године, појам зачећа је потпуно протеран из текста модерне заклетве коју данас полажу дипломирани гинеколози широм секуларних држава, укључујући и Србију. Медицинска струка је тиме свесно пристала на брутално гажење сопствене заклетве; лекари су пристали на очигледну лаж и отпочели сатански пир убијања нерођене деце који по броју, учесталости и хладнокрвности надмашује чак и најбестијалније древне демонские култове Молоха и Ваала, и све то под плаштом лажног „здравственог права”.

Без секуларизације — односно свеопштег обезбожења друштва — сва ова језива непочинства не би никада могла проћи у хришћанском правном и социјалном поретку, због чега секуларизам препознајемо као преломни историјски моменат преласка човечанства из хришћанског доба у антихристовску епоху. Сходно томе, из угла предањске православне мисли, сам појам секуларизма је суштински не само безбожан, већ и богоборан. Он представља насилно и свесно протеривање Бога из јавног простора, институција, закона и друштвеног уређења.

Штавише, само поштовање фетицидног Устава као највишег правног акта у секуларној држави у својој суштини већ представља акт апостасије. Сам Устав је у историјском смислу чисто револуционарна и антимонархистичка установа, која представља сам темељ секуларизма конституционалне државе. У таквом поретку, уместо вечног и непроменљивог Божијег закона, као врховни суверен и мерач правде поставља се пролазна воља палог људског разума и демократске обезбожене партизанске већине. Ако државни закони зависе искључиво од произвољне воље парламента кога састављају ноторни опортунисти - представници политичких партија, онда држава неизбежно улази у фазу потпуне апостасије, што је и омогућило уграђивање права на чедоморство у саме уставне темеље.

Постоје савремене државе и народи који се у јавности лажно ките именом заштитника традиционалних хришћанских вредности, док у пракси, кроз свој правни систем, законски и институционално допуштају чедоморство на најбаналнији захтев затруднеле жене, и то под отвореним покровитељством државе. Међу те заједнице данас се, нажалост, убраја и посрнуло српско друштво. Из угла хришћанског погледа на свет, ова духовна трагедија поставља кључно лично и друштвено питање пред нашу Црквену, народну савест: Како хришћани могу безусловно подржавати државни и правни систем који је легализовао и узаконио злочин чедоморства?

Ови закони се у својој сржи директно заснивају на радикалној феминистичкој догми о тзв. репродуктивним људским правима, чији је највиши циљ вештачки наметнута еманципација жене од Божијег, онтолошког предназначења на мајчинство и породицу. Ова идеологија је нераскидиво повезана са систематским афирмисањем тзв. „слободне љубави” и декадентног промискуитета међу хришћанским девојкама и женама, где се себични телесни ужитак отворено пропагира као врховни закон модерног друштва. Унутар ове нихилистичке и хедонистичке матрице, породичне дужности и верност се цинично дефинишу као ропство и превазиђени терет, док се лака законска доступност и поједностављени поступак чедоморства појављује као заштитни инструмент и логичан исход разузданог начина живота. Савремени либерални поредак је ову изврнуту концепцију егоизма уткао у своје највише правне акте, претварајући отворену побуну против Божијег Промисла у легитимну уставну норму, коју секуларни свет свесно негује и штити.

У ову системску апостасију савршено се уклапа и потпуна легализација, неограничена доступност, па чак и званична препорука државног здравственог апарата за масовну употребу контрацептивних (од латинских речи contra — против, и conceptio — зачеће, односно спречавања зачећа) средстава. Иако овакви препарати најчешће не представљају директни акт чедоморства, они делују као оруђе онемогућавања самог људског живота да се уопште зачне, чиме се отворено одбацује Божија заповест о рађању и умножавању. Овим чином се потпуно изврће и смисао Свете Тајне брака, који је од Бога успостављен ради благословене заједнице љубави у којој супружници кроз телесно сједињење постају судеоници у тајанственом чуду стварања новог живота. Пропагирањем контрацепције, секуларни систем систематски шири безакоње, успављује хришћанску савест и у уму народа банализује саму светињу рађања, претварајући блокаду зачећа у друштвено пожељну норму. Уз то, велики број ових хормонских средстава модерне контрацептивне фармације у пракси има прикривено абортивно дејство, чиме се хришћанске жене и на овај начин перфидно увлаче у орбиту демонског култа смрти.

Паралелно са фармацеутском деструкцијом рађања, секуларна власт спроводи и институционализовано рушење светотајинске институције брака, одбијајући да уопште призна црквено венчање као легитиман духовни и правни чин. Наместо Божанског поретка, држава је као врхунац безакоња установила институцију секуларног брака, грађанско-правног уговора, где световни чиновник — својеврсни секуларни свештеник матичар, често и матичарка — врши чин који није ништа друго до профани церемонијални правни уговор. Будући да свети канони Православне Цркве изричито забрањују развод црквеног светотајинског брака и штите његову догматску нераскидивост, дефинишући прељубу и директну животну опасност као једине оправдане изговоре за прекид заједнице, свођење брачног завета на ниво обичног грађанског уговора омогућено је државно подстицање лаког распада породице. Кроз давање апсолутног права жени да без икаквих законских или друштвених последица, у сваком тренутку — оправдано или неоправдано — напусти свог мужа, држава је погазила Божији закон.

Да би деструкција породице била потпуна, државни судови овај чин феминистичког егоизма ојачавају суровим економским инжењерингом, кажњавајући мужа кроз обавезну алиментацију и насилну деобу или потпуно одузимање имовине. Претварањем развода у лако доступну, државно спонзорисану и економски профитабилну процедуру, либерални апарат отворено стимулише рушење породице, чиме се у потпуности разара главни стуб друштва и у уму народа гаси свест о светости брака, брачној верности, жртви и одговорности.

Једна од важних карика ланца савремене секуларистичке апостасије свакако представља потпуна легализација и неограничена доступност порнографије (од старогрчких речи πόρνη — блудница, и γράφω — сликати, односно сликања разврата). Из угла објективне историјске анализе, знамо да су порнографију у 20. веку осмислили, покренули и до данас задржали Јевреји. Сами јеврејски порнографски магнати су отворено признавали да за њих порнографија није била само извор енормне зараде, већ и наменско идеолошко оруђе за слабљење и деконструкцију хришћанског друштва.

Ова мрачна стратегија се над српским народом спроводи и кроз одвратне покушаје перфидне сексуализације деце и омладине унутар самог државног образовног система. Док на већ окупираном и духовно разореном Западу овај паклени инжењеринг увелико постоји у својим најгорим формама — кроз институционализовано лудило тзв. „драг краљица”, односно одвратних мушких травестита прерушених у проститутке, безумно увођење права на родно самоопредељење деце и осталог дегенеративног, копрокултурног (од старогрчке речи κόπρος — измет/нечистота, и латинске cultura — нега/култивисање, односно измећарске контра-културе) отпада — безбожне републиканске структуре у Србији исти тај отров покушавају да уграде и овде под плаштом наводног „научног прогреса” и изопачених либералних антихришћанских вредности и људских права.

Секуларни школски системи спроводе систематски пројекат разарања дечије чедности и укидања хришћанског стида, уграђујући ове изопачене садржаје у редовне предмете основних школа и тестирајући их кроз пилот-пројекте у средњошколским установама. Овај државно спонзорисани инжењеринг има јасан духовни циљ: он децу од најранијег доба претвара у морално дегенерисане појединце, унапред их дресирајући на бестидност, неморал, промискуитет и необавезну профану љубав. Укидањем унутрашњих духовних кочница код младих, секуларни поредак у потпуности утире пут за масовно ширење разврата, чиме се целокупна заједница коначно претвара у аморалну масу адепта антихристовог царства безакоња новог врлог света.

Духовна истина о сергијанизму као греху прихватања секуларног теомахијског (теомахија — од старогрчких речи Θεός — Бог, и μάχη — борба/рат; израз који у светоотачком богословљу означава управо отворено богоборство, односно свесну, институционализовану побуну палог људског разума и државног правног поретка против Творца и Његовог вечног закона стварања) анти-поретка већ је запечаћена крвљу и исповедничким заветом светих новомученика Руске Катакомбне Цркве. Управо нас предање катакомбника, изнедривши бескомпромисни исповеднички став у време јудеобољшевичке богоборне револуције и совјетске сатанократије, недвосмислено учи да свако формално правно признање безбожних власти и добровољно прихватање њиховог система представљају чин потпуног отпадништва. Према овој катакомбничкој исповедничкој доктрини, прихватање легитимитета секуларних, либералних антимонархистичких установа које су узурпирале Божанско право, као и било каква лојалност и покоравање и служење њиховом државном апарату, далеко превазилази оквире јеванђелског правила „подајте цару царево” (Мт. 22, 21). Сергијанско извртање ових Христових речи служи као лажни изговор за покоравање прописима који изричито отимају оно што је Божије: слободу цркве, људску душу, заповест рађања и дечију чедност.

Сведочанство Катакомбника јасно поучава да хришћани признавањем таквих безбожних структура свесно улазе у заједницу безакоња, а још погубније и есхатолошки најстрашније јесте литургијско помињање и узношење молитава за такве власти у храмовима на Светим Литургијама. Уношењем анти-власти у Најсветију Евхаристијску Жртву, сергијанска јерархија врши отворено светогрђе и даје мистички легитимитет, односно свој благослов безбожном систему, чиме се најснажније тупи оштрица народне савести и широм отварају капије за прихватање самог антихриста.

Када се ове застрашујућа метафизичка стварност и иницијацијски обред крвног култа сагледају на простору Републике Србије, суочавамо се са дубоким теолошким контрадикцијама у којима званична црквена јерархија прави компромисе са секуларним властима, затварајући очи пред узакоњеном моралном декаденцијом и језивим сатанским крвним култом убијања нерођене деце.

Да би се разумео духовни пад модерног српског друштва, мора се сагледати његов стварни историјски почетак, који лежи дубље од комунистичке ере и непосредно је везан за тренутак када је званична Београдска патријаршија дозволила укидање предањског концепта Краљевине Србије као хришћанске државе. Управо је 1903. године курс благоверног државног императивног традиционализма нагло и на силу, кроз мајско ритуално краљеубиство, окренут ка секуларном релативизму и либерализму, што је касније неминовно водило ка настанку богопркосне (израз светог владике Николаја) Краљевине Југославије. Стварањем ове државе, српски народ је заведен у суштински нов, антихристовски политички поредак.

Из црквеног угла, југословенски поредак, успостављен 1929. године, био је типичан масонски пројекат денационализације и мултикултуризације дотадашњих нација. Наметањем вештачког „интегралног југословенства”, вековни светосавски идентитет српског народа је на силу потиснут и утопљен у вишеконфесионални конгломерат, док је изворни концепт православног помазаничког самодржавља замењен секуларном уставном парламентарном псеудо-монархијом.

Доношење либералног законика из 1929. године, којим је по први пут легализовато тзв. медицинско чедоморство, било је директна последица југословенског масонског антихришћанског пројекта. Да би се створила мултикултурална и наднационална држава, из њеног правног система је морао бити избачен апсолутистички ауторитет Божијег закона, који је замењен секуларним правним релативизмом. Пошто нова држава више није била искључиво православна, њени закони се више нису заснивали на светом предању, Светому Писму и канонима Цркве, већ на туђинским масонским антихришћанским идеологијама либерализма, хуманизма и нихилизма. Управо у таквом обесцрковљеном амбијенту, где је човекова процена стављена изнад Бога, Кривични законик из 1929. године уводи медицински изговор за убиство детета у утроби, чиме је прекршен 2. и 8. канон Светог Василија Великог који свако предумишљајно уништење плода дефинише као детеубиство. Тиме је релативизована светиња живота и начињен први, кључни корак ка потпуном озакоњењу права на убиство нерођене деце. Каснија комунистичка радикализација и савремени демократски пројекти масовног чедоморства постају само логичан развој ове првобитне, дубоке антихришћанске апостасије.

Историја јасно сведочи да потпуно, безусловно укидање права на живот „нежељене“ нерођене деце има чисто сатанистичке корене. Владимир Илич Лењин је у Совјетској сатанократији 1920. године био први владар у целокупној историји света који је не само потпуно легализовао безразложно чедоморство, него га је совјетска држава као чин ослобођења жене од породичног ропства отворено подржавала. Рани совјетски пројекат „слободне љубави” и радикалног укидања традиционалног црквеног брака као наводне „буржујске установе” био је део системског обезбожења друштва. Да би се испунили циљеви индустријализације, милиони жена су гурнути у фабрике и колхозе са пуним радним временом, где су деца почела да се третирају као сметња прогреса комунистичког друштва и кочница за производњу. Држава је тада масовно почела да отвара дечије домове и институционализовала масовна чедоморства како би жене насилно отргла од породице и претворила их у чисто производно оруђе комунистичког безбожног система.

Управо су тадашњи јудеобољшевички комесари за здравље овај државни злочин цинично прогласили делом тзв. „социјалне хигијене”, тврдећи да је уништење плода обичан хигијенски инструмент којим се друштво ратосиља од непотребног социјалног и економског терета. Иако је за време Стаљинове тираније овај радикални, рани револуционарни курс тридесетих година привремено ублажен, а породици и рађању враћен основни законски статус услед очигледне чињенице да је разуздана револуционарна пракса државног неморала и укидања брака почела биолошки да разара само совјетско друштво. Стаљинова криминализација побачаја из 1936. године била је мотивисана искључиво безбожним државним прагматизмом и потребом за масовном производњом људских ресурса за развој индустрије и ратну машинерију. Да је реч о непрекинутом континуитету Лењиновог безакоња, доказало се већ 1955. године, када је совјетски апарат са потпуном бирократском лакоћом поново озаконио масовни фетицид, утирући пут за савремену еру у којој тај демонски револуционарни култ траје до данашњег дана у Руској Федерацији под Владимиром Путином.

Овај луциферијански инжењеринг је своју најочевиднију мистичку инверзију показао у раној фази совјетске сатанократије, када су јудеобољшевичке власти плански смештале акушерске ординације за абортусе унутар оскрнављених олтара православних цркава, постављајући гинеколошке кревете на само место Часне трпезе. Главни идеолог оваквог претварања Светих олтара у ординације за чедоморство био је Јеврејин Минеј Израиљевич Губељман (партијског надимка Јемељан Јарославски) и његов злогласни Савез војинствујућих безбожника, који су увођењем ове „грозоте опустошења” (Мат. 24, 15) радили на потпуном осатањењу руског народа. Тамо где се вековима приносила Бескрвна Жртва Христова за живот света, овај богоборачки апарат је установио олтаре масовног фетицида, претварајући култ проливања невине крви у државну праксу која је утрла пут савременој великој апостасији.

Иако се Путинов режим у медијима лажно рекламира као бедем „традиционалних породичних вредности”, иза те фасаде крије се непрекинут континуитет безбожног совјетског законодавства. Под Путиновом влашћу, руски закони о чедоморству остају међу најлибералнијима на свету. Штавише, држава је преко система Обавезног здравственог осигурања уврстила овај злочин у редовни државни пакет услуга, што значи да савремена руска влада буџетским новцем директно финансира масовно хладнокрвно убијање нерођене деце. Ово системско антихристовско безакоње безусловно подржава Московска патријаршија на челу са патријархом Кирилом, величајући државни врх РФ као чувара тобожњег Православља зарад државних привилегија и материјалних интереса, што представља очигледан наставак радикалног сергијанизма у Московској патријаршији.

Иста ова Лењинова демонска матрица је, након Другог светског рата, постала званична основа свих комунистичких режима, па тако и оног у Титовој Југославији. Оно што је започето секуларном реформом законодавства у Краљевини Југославији, безбожни авнојевски режим је радикализовао до максимума: од проширења права уредбом из 1952. године, до законске либерализације из 1969. године, која омогућава чин чедоморства потпуно безразложно без икаквог медицинског објашњења само „на захтев” жене. Овај безакони правни модел касније је до краја уобличен у Уставу СФРЈ из 1974. године, чиме је комунистичка Југославија стала међу прве земље на свету које су ово злочестиво право уздигла на уставни ниво.

Уместо да тзв. пад комунизма, демократске промене и номинални повратак вери донесу укидање овог антихришћанског злочиначког наслеђа, догодила се потпуна духовна капитулација српског друштва. Устав Републике Србије из 2006. године, познатији као Митровдански, донет на општенародном референдуму, садржи Члан 63. који експлицитно гарантује да „свако има право да слободно одлучи о рађању деце”, чиме је уставно утврђено управо безусловно и безразложно право на чедоморство.

Историјски парадокс лежи у чињеници да је тадашњи поглавар Београдске патријаршије, патријарх Павле, прекинуо сопствену вишегодишњу праксу негласања како би јавно изашао на референдум и отворено позвао цео народ да подржи овај Устав. Иако је Црква у новом уставном решењу видела прилику да заштити Косово и Метохију у преамбули, она је ради националних интереса свесно прихватила пакет-аранжман који озакоњује чедоморство које она сама теолошки дефинише као најтежи злочин и грех. Иако је сам патријарх Павле у својим поукама осуђивао чедоморство, називајући га убиством нерођене деце, Београдска патријаршија са њим на челу није ни најмање условила своју подршку држави уклањањем ове спорне одредбе, улазећи тако у бљутави сергијански компромис са антихристовским молохијанским фетицидним системом.

Посебно је застрашујући феномен државног статистичког заташкавања стварних размера „прекида трудноће” у јавности. Иако државни органи кроз званичну статистику Института „Батут” региструју тек између 11.000 и 14.000 абортуса годишње, реални подаци откривају заиста језиву демографску стварност. Будући да приватни сектор и ординације углавном уопште не пријављују извршене медицинске и хируршке „прекиде трудноћа”, стручне процене савесних демографа и гинеколога показују да је стварни број чедоморстава у Србији најмање пет пута већи од званичног и креће се између 60.000 и 80.000 годишње. Када се ове реалне бројке ставе у сразмеру са бројем становника, српско друштво по стопи чедоморства заузима сам врх европске скале — раме уз раме са Русијом и Бугарском, док на глобалном светском нивоу спада међу најкритичније земље. Биланс према коме се у земљи на свако рођено дете изврши једно до два чедоморства представља процес биолошког и духовног самоуништења.

У овом тренутку мора се истаћи кључна теолошка чињеница да званичне цркве своје свесно ћутање пред безакоњем правдају одржавањем мира са државним властима, приказујући тај кукавичлук као наводно пресудан фактор за опстанак и развој саме црквене институције. Чедоморство у оволиким размерама превазилази оквире „обичног” греха. Оно представља највиши степен греха — греха који вапије пред Богом и директно призива Божију одмазду на читав народ. Овај застрашујући удео Божијег праведног Суда над тешко посрнулим друштвом долази као директна последица чињенице да је савремени биотехнолошки фетицидни поредак у потпуности погазио оно духовно и световно право на коме је вековима почивала хришћанска цивилизација. Све ово нам јасно сведочи да се српско друштво налази под институционализованом мрачном демонском иницијацијом, коју никако не можемо посматрати само као плод пуке пасивности, научног атеизма или незнања, већ као активну духовну заверу која користи духовне механизме како би човечанство повезала са демонским, инферналним силама безакоња, представљајући то као нешто „савремено”, „прогресивно” и „слободно”, насупрот наводно превазиђеном, назадном и оптерећујућем хришћанству.

Из перспективе СИПЦ-а, Београдска патријаршија је пала у тешки облик антихристовске апостасије оног тренутка када су њени архијереји, кроз активну сергијанску сарадњу са безбожном масонско-комунистичком влашћу, одступили од архипастирског јеванђелског завета чувања стада и добровољно предали непријатељима Христовим ону свету слободу којом нас је Христос ослободио. Овај пад је духовно запечаћен њиховим прихватањем свејереси екуменизма, чиме су се на тај начин потпуно прожели антихристовским духом апостасије.

За разлику од званичне цркве која проповеда сергијанску лојалност безбожним властима, СИПЦ одбија сваки пакт са републиканским структурама у Београду, карактеришући их као безбожне и апостатске. Као крунски доказ тог бескомпромисног става, Свети Архијерјски Савет СИПЦ је донео званични документ под називом „Указ о начину богослужбеног помињања световних власти”. Кроз овај указ, СИПЦ је и формално уклонила секуларне републиканске власти из својих молитава: на литургијама широм храмова СИПЦ, не само да се актуелне безбожне власти уопште не помињу, већ се уместо тога произносе посебне „Јектеније за свргавање безбожних власти” и „Јектеније за успостављање престола благоверних самодржавних краљева српских”.

Овај духовни отпор прати и храбро сведочење на делу. Најочигледнији пример овог делатног отпора установама безбожне власти одиграо се у Београду током манифестације „Европрајд“ 2022. године. Док је званична Патријаршија остала пасивна унутар својих зидова, једино су свештенство, монаштво и верни народ СИПЦ организовано изашли на улице да пруже активан хришћански отпор ономе што су дефинисали као содомизацију државе. Реакција републичке власти била је брутална полицијска репресија испред зграде Уставног суда, која је резултирала физичким нападима и хапшењем нашег владике Нектарија и свештенства СИПЦ-а. Овај догађај је у пракси оголио стварну природу секуларног поретка: државни апарат Србије је употребио физичку силу и рестриктивне мере како би заштитио и нормализовао грех содомије, истовремено прогонећи оне који доследно бране Божији закон и на њему утемељене идеале Свете Србије, не допуштајући им чак ни да искажу свој јавни протест пред лицем откривеног државног безакоња.

Нарочито мрачно поглавље ове капитулације одиграло се током пројекта КОВИД-19, када су се држава и екуменистичко-сергијанска црква нашле у отвореној спрези, оркестрирано наговарајући верни народ на масовну вакцинацију биохемијским фетицидним агенсима. Овај глобални пројекат у својој суштини није био здравствена криза, већ брутална и пажљиво вођена психолошка операција, са циљем да се кроз вештачки произведен страх и панику помути људски разум и примора на губитак слободе и општу вакцинацију. Као што смо претходно опширно богословски и чињенично доказали, садржај, развој и тестирање ових препарата представљају директан део луциферијанског фетицидног система, будући да су нераскидиво утемељени на феталним ћелијским линијама извађеним из убијене нерођене деце. Док је безбожни државни апарат користио репресивне методе затварања и уцена, званични црквени великодостојници Београдске патријаршије деловали су као ревносни промотери „антипандемијских” мера и вакцинације. Ово је била још једна потврда да они нису јеванђелски пастири, већ најамници који су своје стадо препустили вуковима — земаљским носиоцима тајне безакоња.

Када безбожни државни закони озаконе и институционализују масовни злочин против беспомоћног зачетог живота, као и све безаконе плодове који из њега проистичу и на разне начине демонизујући тело и ум једног народа, тај поредак се трансформише у огољени луциферијански фетицидни систем. Тада тај злочин престаје бити искључива одговорност власти и политичких елита. Из угла објективне одговорности, овај поредак поприма карактер својеврсног удруженог злочиначког подухвата, у коме свака заједница која пасивно прихвати такве прописе, без отворене духовне и друштвене побуне, преузима на себе терет колективног саучесништва, јер одсуство јавног отпора у пракси прераста у свенародни пристанак на легализовано безакоње. Пошто и званична црквена јерархија својим ћутањем, тактизирањем и подршком таквим властима активно саучествује у овом процесу, она и сама постаје саучесник тог најстрашнијег вапијућег пред Богом злочина.

+ Акакије Епископ утешитељевски

Манастир Утешитељево, месеца јула, године спасења 2026.