Недеља једанаеста по
Педесетници
Објашњење недељног
Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета
Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског
(Мат. 18:21–35 и Лук.
17:3–4)
Поука Господња о опраштању брату који је сагрешио и покајао се изазвала је Петрово питање колико пута треба опростити брату. Ово питање се објашњава тиме што се, према учењу јудејских књижника, могло опростити само три пута. Желећи да превазиђе старозаветну праведност и мислећи да ће испасти великодушан, Петар пита да ли ће бити довољно опростити до седам пута. На то му је Христос одговорио да треба опраштати до седамдесет пута седам, то јест да треба опраштати увек, неограничен број пута.
Ради појашњења ове потребе за сталним, бескрајним свеопраштањем, Господ
је затим испричао причу о милостивом цару и немилосрдном дужнику. У овој причи
Бог је представљен у лику цара коме су његове слуге дуговале одређене своте
новца. Тако је и човек дужник пред Богом, јер не чини добра дела која је дужан
да чини, већ уместо тога греши. „Свести рачуне“ значи захтевати исплату дуга,
што у причи сликовито приказује Божје захтевање свођења рачуна од сваког човека
на Страшном суду, а делимично и на појединачном суду пре смрти сваког човека.
Дужник који је имао дуг од „десет хиљада талената“ означава сваког
грешног човека који је пред лицем Божје правде вечити дужник. 10.000 талената
је огромна сума: јеврејски таленат износио је 3000 свештених сикала, а сикал је
одговарао нашим 80 копејки у сребру, дакле, таленат је износио око 2.400 наших
рубаља у сребру. Овде је наведен одређен број, наравно, уместо неодређеног. У
складу са Мојсијевим законима (Лев. 25:39, 47), цар је наредио да се овај
неплативи дужник прода, али пошто се смиловао на њега након његове усрдне
молбе, опростио му је цео дуг. То је прелепа слика Божјег милосрђа према
грешницима који се кају.
Опроштени слуга је потом пронашао свог друга који му је дуговао
безначајну суму у поређењу са првом – 100 динара (динар је вредео око 20
копејки), почео да га дави (према римским законима, зајмодавац је могао да мучи
свог дужника све док му овај не врати дуг), захтевајући повраћај тог ситног
дуга. Није се смиловао на њега, упркос његовој молби да се стрпи, већ га је
бацио у тамницу. Његови другови, који су то видели и ражалостили се, испричали
су све цару. Цар се разгневио на злог слугу, позвао га код себе и, упутивши му
строги прекор зато што није следио његов пример великодушности према свом
дужнику, предао га је мучитељима док му не врати сав дуг, то јест заувек, јер
он никада неће бити у стању да плати тако велику суму (грешник се спасава
искључиво милосрђем Божјим, а сам никада својим сопственим снагама није у стању
да задовољи правду Божју, будући да је вечити дужник).
Смисао приче је укратко изражен у последњем, 35. стиху: „Тако ће и Отац
мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату своме од срца својих
сагрешења њихова“. Овом причом Господ жели да нам усади свест о томе да сви ми
толико грешимо да смо пред Богом неплативи дужници; греси наших ближњих према
нама су толико безначајни колико је безначајна сума од 100 динара у поређењу са
огромном сумом од десет хиљада талената. Међутим, Господ нам по свом
безграничном милосрђу опрашта све наше грехе ако ми, са своје стране, покажемо
милосрдан однос према ближњима и опростимо им њихове грехе према нама. Ако се
пак покажемо окрутнима и немилосрднима према својим ближњима и не опростимо им,
онда ни Господ неће опростити нама, већ ће нас осудити на вечне муке. Ова прича
представља прелепо и очигледно објашњење прозбе из Молитве Господње: „И опрости
нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“.
Извор: Аверкије (Таушев), архиепископ. Руководство
за изучавање Светог Писма Новог Завета. Џорданвил, Њујорк: Манастир Свете
Тројице, 1954 (I део), 1956 (II део)
Нема коментара:
Постави коментар