СВЕШТЕНОМУЧЕНИК И КАТАКОМБНИ ЕПИСКОП ДАМАСКИН ЦЕДРИК

Свети Дамаскин, епископ Глуховскиј

Одломак из житија свештеномученика Дамаскина Цедрика везан за прекидање општења са митрополитом Сергијем Страгородским.

Свештеномученик и катакомбни епископ Дамаскин Цедрик, стрељан 2/15 септембра 1937. у логору НКВД под оптужбом контрареволуције и организовања секте Истински Православна Црква. Канонизован и присаједињен збору новомученика и исповедника Руских Архијерејским Сабором Руске Заграничне Цркве, 1981. године.

Међутим време је пролазило и разорни утицај Сергијеве црквене политике у животу Руске Цркве постајао је све очигледнији. Уз то, већ је било јасно да Декларација није спасла никога, осим самог Сергија: власт је и даље хапсила како тихоновце, тако и сергијанце. Владика све чешће размишља о томе да је по свему судећи већ наступило време да се прекине литургијско општење са митрополитом Сергијем.
Отприлике у то време, у мају 1929. године, епископ Дамаскин је „добио предлог од сергијанског митрополита Серафима Лењинградског (Чичагова) да постане његов помоћник“. „И подразумева се одбио сам, баш као и раније сергијанске предлоге“ – пише владика у писму од 21. маја 1929. године. „Постоји и други предлог – прогнаних отаца: да добровољно дођем к њима у прогонство. Осећам да би то за мене било најбезбедније пребивалиште, али нећу ни за шта да молим 'г. г.'“.[1]

У лето 1929. он се коначно одвојио од Сергија. До тога је дошло после једног, по нашем мишљењу, важног догађаја у историји Руске Цркве: по налогу епископа Дамаскина монахиња Ирина (Бурова) посетила је прогнаног Чувара патријаршијског трона митрополита Петра. Митрополит Петар је дао недвосмислену оцену Сергијеве политике: она наноси непоправљиву штету Цркви. Главни закључак Чувара патријаршијског трона био је: епископи треба „да смене м[итрополита] Сергија“. Митрополит Петар не благосиља не благосиља да се „м[итрополит] Сергије помиње на богослужењу“.[2] Овај одговор првојерарха Руске Цркве био је важан, пошто је давао чврсте канонске основе за напуштање Сергија и његовог синода.

Од тог доба епископ Дамаскин је успоставио редовне контакте са кијевским и харковским „јосифовцима“,[3] а такође и са вођом „јосифоваца“ архиепископом Димитријем (Љубимовим).[4] Већина черниговског свештенства такође је отворено објавила да прекида помињање митрополита Сергија.

О томе да су епископ Дамаскин и део духовништва Черниговске епархије припадали ИПЦ сведочио је пред истражним органима епископ Стефан (Проценко), а то приликом ислеђивања нису порицали ни сами свештеници који су припадали ИПЦ.[5] Неопходно је приметити да су неки од њих, на пример јеромонах Михаил (Корма), прекинули помињање митрополита Сергија и пре епископа Дамаскина,[6] што је, можда, и самог владику навело да убрза доношење такве одлуке.

Ипак, што је карактеристично за епископа Дамаскина, он није тек тако прекинуо помињање митрополита Сергија: још увек се надао како ће убедити митрополита да се врати на исповеднички пут па му пише опширно писмо. То је један од „програмских“ докумената у историји Катакомбне Цркве, и није случајно што су га у Руској Православној Заграничној Цркви много пута поново издавали. Стога ћемо навести изводе из те посланице:

„...Нови курс који сте заузели постепено нам постаје јасан [...] и наше срце болно је рањено, поготово стога што је Ваша издаја, која је толико узнемирила наше душе, [...] праћена неправедним оптужбама против нас – прогнаних јерараха који се не слажу с вама – оптужбама на којима својевремено нису шкртарили ни обновљенци. [...] Тужно је и тешко било слушати о томе како достојни и угледни јерарси одлазе од Вашег Високопреосвештенства, читати масу писама пастира и мирјана узнемирених Вашом декларацијом. До нас су стизала сведочанства о томе како су због таквог разилажења с Вама пљуштале казне и пензионисања. Жалосна истина појавила се пред нама у свој својој огољености [...]“.

Декларација је, по мишљењу епископа Дамаскина, представљала „Ваш грех против унутрашње истине Цркве, против јеванђелског завета – да се Истина исповеда без страха, јер предстојатељ Цркве непрекидно треба да стражари над њом. А ви сте се одрекли једнога од најважнијих обележја Цркве: њене слободе. Одрекли сте се њеног достојанства. [...] Ваш грех је и – дубока неистинитост саме декларације која је заснована на страху. То, уосталом, постаје јасно у светлу 8. стиха из 21. главе Откривења, где су „страшљивци“ сврстани уз невернике, убице и блуднике. [...] Грозно је и помислити колико сте својом декларацијом уздрмали и поткопали ауторитет црквене јерархије, и какву сад обилну жетву на основу тога жању наши непријатељи, баш као што су и многи верујући, не видећи добар пример за себе међу својим пастирима, посумњали у својој нади на Вечну Истину, и како их се много због тога повукло из Цркве, па сада пропадају у мочварама отпадништва и секташким струјама! Непријатељи вешто користе пометњу у Цркви коју сте изазвали, и са удесетострученом свирепошћу спроводе свој безбожни програм. […]

Ако се садашњи тужни пут Руске Цркве посматра из перспективе вечности, долази се до разумевања узвишеног смисла сваког истинског искушења. Гашење духа вере у народу, понижавање спасоносних идеала Цркве, заборављање своје дужности од стране пастира, и на основу тога умножавање безакоња и „хлађење љубави многи“ – није могло да не доведе до тешких последица. У сваком организму гашење дисања изазива грчење. Сувише смо се у нашем црквеном животу удаљили од заповести Христових, од руковођења учењем св[етих] Апостола, од завета св[етих] Отаца, Мученика и Исповедника; тешке муке постале су неопходне, како би макар тиме наша пажња била усмерена на велики грех носилаца Имена Христовог призваних на светост. Можда је у свему томе већ започео суд Божији над грешним светом, јер суд треба да почне од дома Божијег (1. Петр. 4,17). Треба да благосиљамо Господа због тога што нам шаље права искушења, усмерена на корист и спасење наше, а не да се у паничном страху бацамо у блато, где нам је срамна смрт унапред загарантована.

Истинске патње можемо да посматрамо као одвајање пшенице од кукоља по промислу (Божијем), можда ради нове добре сетве на грешној земљи, а можда и ради добијања оних верних синова Цара Небеског којима предстоји да се супротставе царству 'сина погибељи' које се ближи. […]

Зар се мисао Вашег Високопреосвештенства никада није зауставила над том околношћу да делећи својом декларацијом пастире на 'легализоване' и 'нелегализоване', и сваљујући на ове последње неправедну оптужбу за контрареволуцију, Ви самим тим стављате целокупну прогнану Цркву, оних неколико јерараха који су још остали на слободи, и значајан дело осталих пастира под сталне ударе сумњичаве совјетске власти […]. Зар то не објашњава прогонства наших јерараха 'на неодређено време'? Да ли Вам је познато, на пример, у каквим неиздржљивим условима живе два најдостојнија носиоца православне црквене свести – митрополит Петар и митрополит Кирил, обојица болесни, и у такве услове отерани с несумњивом суровом рачуницом? Да ли сте икада размишљали о томе да 'у слободи и миру' уживате на рачун спорог умирања наших непожељних првосвештеника? […]

О, Ваше Високопреосвештенство, погледајте док није касно у какву сте пропаст довели оне који су Вам веровали, и похитајте да исправите своју грешку. […] Црква у целини чека отворену изјаву Вашег Високопреосвештенства: узимате ли обзир мишљења огромне већине јерараха, готово читаве прогнане Цркве, као и молбе и протесте мноштва других пастира и мирјана – хоћете ли на њих одговорити одрицањем од погрешног корака и променом куса своје црквене политике, или ћете се радије утврдити у већ учињеном одступању и разилажењу са читавом Црквом. […] Овај страшни тренутак у историји Руске Цркве, ако његов значај сви не оценимо како треба, може да се заврши грозном пресудом: 'одузима се од вас Царство Божије и даће се народу који доноси плодове његове'. Нека име Вашег Високопреосвештенства историја не означи као име једнога од оних који су гасили кандило Руске Цркве! […]

Али авај! Ако Ви, Ваше Високопреосвештенство, останете упорни у своме курсу и отворено се оглушите о глас Цркве, онда ће Вас се она, настављајући да иде својим крсним путем, одрећи као саучесника оних који су је распињали.

Већина прогнаних јерараха све до сада нису претпостављали да сте Ви и Ваши истомишљеници заправо отишли много даље него што смо били у стању и да замислимо; да сте искорачили далеко преко линије коју сте претходно зацртали, и да се Ваш даљи пут очигледно пружа правцем изван ограде Цркве. Та се истина постепено свима открива. Сви смо се ми зауставили, не идући за Вама, и настављамо да преклињемо, да Вас позивамо да се вратите, да се поново сједините са нама. Али живот не може да се заустави, и ми смо приморани да идемо даље својим пређашњим путем. Молимо Вас и дозивамо, Владико, још увек смо близу Вас, спремни да Вам пружимо руку... А ако ипак не марите и не вратите се – онда пођите својом низбрдицом даље, али без нас“.[7]

У то време епископ Дамаскин почиње већ отворено да говори о томе како ће Руска Црква, ради очувања духовне слободе, морати да се повуче у катакомбе.

СВЕШТЕНОМУЧЕНИЧЕ ДАМАСКИНЕ МОЛИ БОГА ЗА НАС!

Наслов оригинала:

Виталий Шумило

ПРЕТЕРПѢВЫЙ ДО КОНЦА (Мф. 10,22)

Жизнеописание священномученика Дамаскина (Цедрика), епископа Нежинского и Глуховского (1878–1937)

НАПОМЕНА: цела књига из које је извађен овај одломак је у припреми за прво издање на српском језику

Повезани текст: Печат Христов и печат антихристов




[1] Цитирано према: Е.Л. [Лопушанская Е.Н.], op. cit., 59.


[2] Писмо протојереја Григорија Селецког митрополиту Јосифу Петроградском од 17. септембра 1929. године, написано на захтев епископа Дамаскина. Види.: Сикорская Л.Е. Священноисповедник Димитрий, архиепископ Гдовский. Сподвижники его и сострадальцы. Жизнеописания и документы. – М.: Братонеж, 2008. – С. 458; Косик О.В., op. cit., 149.


[3] Јосифовци – присталице митрополита Јосифа Петроградског, првојерарха ИПЦ.


[4] Станковић Младен. Црква у катакомбама // Цароставник. – Београд: Предањске студиjе, 2010. – С. 145.


[5] ГДА СБ Украины, г. Чернигов, Ф. П-11588, т. 1, д. 256383, л. 80-81; л. 107-об, л. 108-112, л. 116; Ф. П-11588, т. 2, д. 256383, л. 183, л. 193-193-об, л. 202-202-об; Ф. П-10951, д. 37/882. Данас се ови истражни досијеи чувају у Државном архиву Черниговске области. Неопходно је приметити да су неки од њих, на пример јеромонах Михаил (Корма), прекинули помињање митрополита Сергија и пре епископа Дамаскина, што је, можда, и самог владику навело да убрза доношење те одлуке.


[6] ГДА СБ Украины, г. Чернигов, Ф. П-11588, т. 1, д. 256383,
л. 107-об.


[7] Цитирано према: Концевич Е., op. cit., 49–64.