У сусрет предстојећим изборима и у тренутку када је политичка ситуација
у Србији узаврела, хришћани су позвани да своје ставове ускладе са вечним
мерилима Еванђеља и светоотачког предања. Са жељом да понудимо аутентичан
црквени став према световним властима, на сајту Утешитељево по први пут на
српском језику објављујемо текст чувеног руско-заграничног јерарха-исповедника архиепископа
Аверкија (Таушева) „Учење Цркве о власти”.
Овај текст, настао у окриљу Руске Заграничне Цркве, доноси дубоку теолошку и канонску анализу која подсећа да хришћанска одговорност према држави има своје јасне духовне границе. Архиепископ Аверкије опомиње да се покорност по савести не може дуговати властима које се боре против Христа и Његове Цркве, и да се речи Светог писма никада не смеју извртати ради правдања компромиса са безбожништвом.
Већ смо доживели то заиста страшно и језиво време када капитулирају готово сви пред богоборним сатанизмом који победоносно корача светом, који се још понегде прикрива овако или онако, ради лакше припреме антихристовог царства, када ће морати да почне већ неприкривена крвава борба у целом свету са истинитом вером и црквом Христовом.
Застрашујуће је и замислити! Не само све православне помесне цркве, него чак и инославне хришћанске вероисповести, које засада уживају, чини се, потпуну спољашњу слободу, фактички су већ капитулирале пред богоборном совјетском влашћу, будући да признају Московску Патријаршију, која је њено оруђе, као закониту Цркву руског народа, ступају са њом у односе, поздрављају њене јерархе, сами путују код њих у госте и позивају их код себе и одржавају са њима пријатељске односе, као са представницима истинске Руске Цркве.
Једино још наша Руска Загранична Црква засада стоји на путу том
богоборачком сатанизму. Управо ту се и крије узрок оне страшне злобе која је у
садашње време спремна да се свом силом обруши на њу!
Предузима се све што је могуће како би се сломили позиције Руске
Заграничне Цркве. У најновије време објављена је чак и читава књига, са циљем
да се докаже њено „неканонично” постојање. Вероватно ће и сам антихрист, када
се појави, исто тако вешто руковати канонима. Раније су код нас поједини стручњаци
били чувени по таквом поступању са законима, због чега се у нашем народу и
појавила духовито-отровна изрека: „Закон је као руда (колска): куда окренеш,
тамо иде”. Ево управо на исти такав начин сада несавесни људи, који су продали
своју савест непријатељима Христове вере, рукују и црквеним канонима. Али све
њихове конструкције руше се саме од себе, јер су засноване на погрешној
претпоставци која не издржава никакву критику са тачке гледишта и здравог
разума и учења истинске Цркве, као да је „совјетска власт — власт од Бога”.
Заиста, зар се богоборачка совјетска власт, која се насилним путем
учврстила у нашој несрећној Отаџбини, може сматрати влашћу коју је Бог
установио и на њу применити речи св. ап. Павла у његовој посланици Римљанима,
гл. 13, стихови 1–5: нема власти да није од Бога…?
За јасно решење овог питања, потребно је пажљиво прочитати све ове речи
св. Апостола од почетка до краја у целости, удубити се у њихов дубоки смисао,
запитавши своју савест колико се оно што је рекао св. Апостол може применити на
совјетску власт, а затим се обратити нашим древним црквеним ауторитетима, како
бисмо сазнали како су они разумевали и тумачили ове речи. Јер и римокатолици и
сви безбројни секташи ради оправдања својих заблуда прибегавају текстовима из
Светог Писма, истргнувши из контекста поједине фразе и тумачећи их тамо где им
је то од користи, превише буквалистички, без поређења и усаглашавања са осталим
текстом.
Дакле, шта то говори св. ап. Павле:
Свака душа да се покорава вишим властима, јер нема власти да није од
Бога; а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти
противи се уредби Божијој; а они који се противе примиће осуду на себе. Јер
старешине нису страх за добра дела него за зла. Хоћеш ли, пак, да се не бојиш
власти? Чини добро, и имаћеш похвалу од ње; јер је слуга Божији теби за добро.
Ако ли зло чиниш, бој се, јер узалуд не носи мач; јер је Божији слуга,
осветник, да излије гнев на онога који зло чини. Зато је потребно покоравати се
не само због гнева, него и због савести.
Ево сада, цитирајући ове речи и пажљиво се удубивши у њих, запитајмо
најобичнију, неискривљену људску савест — савест човека који је макар мало
упознат са богоборном суштином комунистичке совјетске власти, која не само да
пориче само постојање Бога, него се и свесно и огорчено бори против вере у
Бога, против сваке религије — могу ли се ове речи односити на совјетску власт?
Наравно да не!
Како може бити „власт од Бога” она власт која се бори против Бога,
постављајући притом своју борбу са Богом ради искорењивања сваке религије као
један од главних циљева свог деловања?
Зар не знамо колико је зла богоборна совјетска власт нанела Руској
Земљи, колико је невине крви пролила, колико је руских људи учинила
најнесрећнијим међу смртницима, колико је великих историјских светиња руског
народа разрушила и оскрнавила, како се наругала души православног руског човека,
колико је сваке гадости, нискости, гнусобе и најразвратнијег просташтва унела у
руски народни живот, вештачки изазивајући и распирујући у душама свакојаке
порочне и злочиначке инстинкте, будећи звер у човеку, у том истом руском човеку
који је пре био толико чувен по својој смерности, кротости, милосрђу и најбољим
истински хришћанским особинама душе?
Да ли се, после свега овога и знајући све ово, ико може усудити да каже
за руководећа лица совјетске власти да они нису страх за добра дела, него за
зла?
Може ли се рећи за совјетску власт: Хоћеш ли да се не бојиш ње? — Чини
добро, и имаћеш похвалу од ње?
Зар све ово не звучи као најзлобнији цинизам и иронија?
Може ли се за совјетског „властодршца”, који неизоставно мора бити
безбожник, јер то од својих чланова захтева „комунистичка партија”, рећи да је
он Божији слуга, теби за добро, да носи мач као осветник да казни онога који
зло чини?
Неће ли то бити светогрђе — исмевање светог звања слуге Божијег?
Ево шта на питање о богоустановљености совјетске власти, које смо
поставили на самом почетку, мора да одговори здрава, још увек „несажежена”
људска савест, савест која још није навикла на различите лукаве изговоре.
Али како то и зашто се ипак св. ап. Павле изражава тако да нема власти
да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене? Не значи ли то да
се и совјетска власт, упркос свему, ипак мора посматрати као „власт од Бога”?
Обратимо се за нас високоауторитативном тумачењу ових речи Апостола од
стране светих отаца Цркве. Шта они кажу поводом тога?
Ево како тумачи, на пример, ове речи велики васељенски учитељ и светитељ
св. Јован Златоусти:
„Власти су установљене од Бога... Како то? Зар је сваки старешина
постављен од Бога? Не говорим то ја, говори Апостол. Код мене сада није реч о
сваком старешини појединачно, него о самој власти. Постојање власти, при чему
једни управљају, а други се покоравају, и та околност да се све не дешава
случајно и самовољно, тако да се народи носе тамо-амо попут таласа — све то ја
називам делом Божије премудрости. Зато Апостол није ни рекао да нема старешине
који није постављен од Бога, него расправља уопште о суштини власти... Пошто
једнакост често доводи до свађа, Бог је установио многе видове власти и
потчињености, као што су: између мужа и жене, између сина и оца, између старца
и младића, роба и слободног, између старешине и потчињеног, између учитеља и
ученика... А безвлашће је свуда зло и бива узрок нереда... Јер од власти за
државе проистичу безбројна добра: ако се оне укину, све ће пропасти и неће
опстати ни градови, ни села, ни куће, ни трговишта, нити било шта друго, него
ће се све срушити, пошто ће јачи прогутати слабије...” (Дела, т. 9, стр.
774-77).
Како из горенаведених речи св. Златоустог, тако и из његових даљих
разматрања, потпуно је јасно да св. Апостол овде не говори о „свакој” власти, у
смислу равнодушности према томе у чијим се рукама власт налази, већ о самом
институту власти као таквом — о томе да је сам институт власти установљен од
Бога ради уређења живота људи, да је државна власт, по својој идеји, Божанска
установа, неопходна за спречавање анархије или безвлашћа, које прети нежељеним
потресима и пропашћу за људско друштво.
Такву мисао свом снагом потврђује и други велики и за нас веома
ауторитативни отац Цркве, преп. Исидор Пелусиот. Указавши претходно на
богоустановљени поредак потчињавања једних другима који свуда постоји у животу
разумних и неразумних бића, он затим закључује:
„Зато с правом можемо рећи да је сама ствар, мислим на власт, то јест
старешинство и царска власт, установљена од Бога. Али ако неки злочинац и
безаконик узурпира ову власт, тада не тврдимо да је он постављен од Бога, него
кажемо да му је допуштено да избљује ово лукавство, као фараону, и да у том
случају претрпи крајњу казну, или да уразуми оне којима је потребна суровост,
као што је вавилонски цар уразумио Јевреје”. (Дела, део 2, писмо 6.).
Чини се да је речено потпуно јасно. И одавде мора бити јасно да се
богоборачка совјетска власт, која у потпуности потпада под појам
„злочинца-безаконика који је узурпирао ову власт”, као власт која није
законита, већ окупаторска и насилничка и која се одржава крвавим терором, не
може ни у ком случају сматрати „влашћу од Бога”, којој се треба покоравати „не
само из страха од казне, него и по савести”: њој је, по изразу преп. Исидора,
само „допуштено да избљује ово лукавство”, и ништа више.
Да ли се, после свега горе реченог, на совјетску власт може применити
заповест св. ап. Павла: Молим, дакле, пре свега да се чине мољења, молитве,
прозбе, благодарења за све људе, За цареве и за све који су у власти, да тихи и
миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти. Јер је ово добро и угодно
пред Спаситељем нашим Богом, Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање
истине (1. Тим. 2, 1-4), као што то чини савремена Московска Патријаршија и сви
њени следбеници?
Већ смо се уверили са довољно извесности да се совјетска власт, као
власт „злочинца-безаконика”, не може посматрати као законита, богоустановљена
власт, за коју хришћани треба да узносе „молитве, прозбе, мољења и
благодарења”.
Никако овде не иде ни поређење совјетске власти са влашћу паганског
императора, у чијим су границама империје живели и деловали свети апостоли и
први хришћани. Власт паганског римског императора била је за тадашњи свет
потпуно законита, правна власт, која је заиста обезбеђивала ред и уређење
тадашњег људског друштва (Сетимо се макар чувеног „Римског права”, које је
легло у основу свеукупне савремене правне науке и до данас остало
непревазиђено!).
А ако су хришћани ипак тада били изложени прогонима од стране те
паганске власти, то никако није било зато што је та власт по својој суштини
била богоборачка, налик савременој совјетској власти, већ само зато што та
паганска власт није познавала хришћанство, које је у тадашњем паганском свету
било потпуно нова, нечувена и несхватљива појава. Притом су о хришћанству
кружиле најнеповољније гласине: хришћане су оптуживали за безбожништво зато што
нису хтели да приносе жртве паганским боговима, сумњичили су их за тајни
разврат, за убијање деце и уопште за различите врсте злочиначких и за осуду
дела, сматрајући их човекомрсцима.
Потпуно је друга ствар савремена совјетска власт. Она и те како добро
зна шта је хришћанство и свесно га прогони, управо због оног прелепог,
узвишеног и доброг што оно собом представља. Сетимо се макар тако
карактеристичне изјаве званичног совјетског гласила „Безбожник”, објављене
поводом празника св. Пасхе:
„Хришћанска Црква учи да је Пасха — празник љубави, братства...
Хришћански свештеници у дане Пасхе говоре верницима: ’Опростите једни другима
увреде, загрлите једни друге, опростите непријатељима својим’. Партија сматра
ово учење потпуно неприхватљивим за народе: хришћанска Пасха сеје међу народним
масама штетне идеје”.
И то је разумљиво, јер комунизам, као што је познато, свесно
супротставља хришћанској љубави класну мржњу, те је зато тако непомирљив према
истинском хришћанству, које се оваплоћује у истинској Цркви.
Ако уопште могу постојати некаква поређења, онда се совјетска власт
најпре може упоредити са влашћу Јулијана Отступника, јер је и она — отпадничка
власт. А као што је добро познато, хришћани 4. века нису молили Бога за успех
Јулијана Отпадника, него за његову што бржу пропаст. За то се молио и тако
прослављени отац Цркве као што је Васељенски Учитељ и Светитељ Св. Василије
Велики. О томе у „Житијима Светих” под 24. новембром („Страдање св.
великомученика Меркурија”) читамо следеће значајне редове:
„Овог ратника, св. великомученика Меркурија, чија душа већ тријумфује на
небу, Царица Небеска, Пресвета Богородица, употребила је, након знатног
времена, за следећу Своју војничку службу. Када се св. Василије Велики молио
пред иконом Пресвете Богородице — поред које је био и приказ св. великомученика
Меркурија са копљем, као ратника — да се безбожни цар Јулијан Отпадник, велики
прогонитељ и истребитељ правоверних хришћана, не врати из Персијског рата ради
затирања хришћанске вере, видео је да је тамо, на икони Пресвете Богородице,
лик св. Меркурија на неко време постао невидљив, а потом се појавио са
окрвављеним копљем. А у то исто време, Јулијан Отпадник био је прободен у
Персијском рату копљем непознатог ратника, који је одмах након тога постао
невидљив. Проклети Јулијан, изливши увис крв која је шикнула из ране и
обраћајући се небу са хулним речима упућеним Христу: ’Победио си, Галилејцу!’,
умро је са злобом на уснама. Ово чудо постало је тада очигледно, јер је, по
молитвама св. Василије Великог, сама Пресвета Богородица послала овог угодника
Божијег и Свог светог победоносног великомученика Меркурија од Цркве
тријумфујуће Цркви војујућој на казну богопротивног Отпадника Јулијана, у
заштиту свете вере и православних хришћана” („Житија Светих” на руском језику
за месец новембар).
А зар нису савремени прогонитељи вере Христове, отпадници-бољшевици,
многоструко превазишли Јулијана Отпадника? И само су такве молитве они и
достојни — молитве за што бржу пропаст њихове богопротивне владавине и окончање
њиховог махнитог мучитељства. Свака друга и другачија молитва за њих звучи
просто светогрдно.
Архиеп. Аверкије Таушев, т. 2, „Современность в свете слова Божия. Слова и речи”, Џорданвил, 1961–68.,
стр. 1–8.
+ + +
Сами св. апостоли дали су нам очигледан пример како треба поступати ако
се власт не налази у рукама Божијих слугу (Рим. 13, 3-4). Када им је највиша
духовна власт у јеврејском свету — синедрион са првосвештеницима на челу,
забранила да говоре и уче у Име Исусово, они су одлучно одбили да се покоре,
изјавивши: Судите, је ли право пред Богом да вас слушамо више него Бога? (Дела
4, 19) и по други пут: Богу се треба покоравати више него људима (Дела 5, 29).
Знамо да ће се и антихрист, на крају времена, појавити као привидно
законита власт за читаво човечанство, као светски владар — духовни и политички
предводник светске државе и нове лажне цркве у њој, и да ће од свих захтевати
потпуну послушност и потчињавање, као на законитој основи, обрачунавајући се са
свима који га не слушају као са „бунтовницима“.
Све ово је крајње неопходно знати и узимати у обзир, дајући себи јасану
представу о томе да, иако је сам принцип власти — од Бога, ипак далеко од тога
да је „свака власт“ и сваки старешина — „од Бога“, јер се и сам
Сатана понекад претвара у анђела светлости, а слуге његове примају обличје
слугу праведности (2. Кор. 11, 14-15), због чега увек треба памтити упозорење
св. Апостола: Гледајте, дакле, да уредно живите... и немајте удела у бесплодним
делима таме, него их још разоткривајте (Еф. 5, 11, 15)”.
Архиеп. Аверкије Таушев, т. 2, „Современность в свете слова Божия. Слова и речи”, Џорданвил, 1961–68.,
стр. 594–595
+ + +
Како не разумети и не осетити, макар и мало познајући историју Русије,
да нам није драга напросто „Русија“, већ „Света
Русија“, да нам није потребна напросто „Русија“ него „Православна
Русија“?! Јер уопште није случајно и без најдубљег
смисла и значења у нашој државној химни певано: „Цар Православни“… Нажалост,
неки, чак и они који себе сматрају „монархистима“, из неког
разлога нису у стању да схвате да напросто „Цар“, који није
верни син св. Православне Цркве и истовремено — заштитник и покровитељ Свете
Вере и Цркве Православне, неће донети Русији баш ништа, и таква Русија, чак и
ако у њој падне совјетска власт, мало ће се разликовати од садашњег СССР-а.
Сама монархија — историјски облик владавине наше Отаџбине — може бити
спасоносна за нас само тада када је она — Православна, а не напросто „монархија“, како многи
мисле. Цар наш мора бити потпуно свестан православни хришћанин — искрен, веран
и одан син Истинске Православне Цркве. Јер цар је вредан за нас као Помазаник
Божији, освећен за своје служење кроз велику Тајну миропомазања од стране свете
Цркве — наравно, Истинске Цркве, а не једне од оних лажних цркава које су, како
данас видимо, ступиле у заједницу и тесни савез са мрачним антихристовим
силама. Цар и сам мора да нам даје узвишени пример потчињавања себе спасоносном
Закону Христовом. У супротном, то неће бити „Цар Православни“, већ обичан
диктатор који самовољно и деспотски користи своју власт у сопственим интересима
и циљевима, или још горе — марионета у рукама антихристових сила које га
користе за спровођење својих паклених планова у свету.
Архиеп. Аверкије Таушев, т. 2, „Современность в свете слова Божия. Слова и речи”, Џорданвил, 1961–68.,
стр. 524, 585
Превод и одабир: манастир Утешитељево
У овом преводу задржали смо правописну праксу Руске Заграничне Цркве, према којој се из теолошких разлога именица „антихрист” пише малим почетним словом чиме се изражава црквено одбијање указивања части ономе који долази у име лажи.
Повезани текстови: ЦРКВА И ДРЖАВА - еп. Григорије Грабе
ЦАРСКА СЛУЖБА И ТАЈНА БЕЗАКОЊА - еп. Нектарије Концевич
ЗАШТО ЈЕ НЕОПХОДНО ПОКАЈАЊЕ ЗА СЕРГИЈАНСТВО? - ипођакон Виталије Шумило
Нема коментара:
Постави коментар