Објашњење недељног Јеванђеља по приручнику за
проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија
Џорданвилског
(Мт. 6:19–34)
Беседа на гори - Нагорна проповед
Даље, од 19. стиха 6. главе, Господ нас учи да пре свега тражимо Царство Божије и да нас од тог тражења не одвраћа никаква друга брига: да се не бринемо о стицању и сакупљању земаљских блага, која су кратковечна и лако пропадљива и уништива. Где је коме сабрано благо, тамо он стално борави својим мислима, осећањима и жељама. Зато хришћанин, који срцем треба да буде на небу, не сме да се заноси земаљским имањем, већ треба да тежи стицању небеских блага, а то су врлине. За то је потребно чувати своје срце као зеницу ока. Морамо чувати своје срце од земаљских жеља и страсти, како оно за нас не би престало да буде проводник духовне, небеске светлости, као што је телесно око за нас проводник материјалне светлости.
Ко мисли да истовремено служи Богу и мамону (Мамон је сиријско божанство
које су поштовали као бога – заштитника земаљских блага или богатства уопште,
као Плутос код Грка), тај је налик ономе ко жели да угоди двојици господара
који имају различит карактер и постављају различите захтеве, што је очигледно
немогуће. Господ нас привлачи небеском и вечном, а богатство – земаљском и
трулежном. Зато, да би се избегла таква двојственост која омета дело вечног
спасења, треба се одрећи претераних, сувишних, немирних и мучних брига о храни,
пићу и одећи – таквих брига које нам одузимају све време и пажњу и одвраћају
нас од бриге за спасење душе.
Ако се Бог тако брине о неразумним створењима, дајући храну птицама и
раскошно одевајући пољско цвеће, утолико пре Он неће оставити без свега
потребног за земаљски живот човека, који је створен по лику Божијем и позван да
буде наследник Царства Божијег. Сав наш живот је у вољи Божијој и не зависи од
наших брига: зар можемо сами, бринући се, придодати расту своме лакат један?
Све ово, међутим, не значи да хришћанин треба да одустане од рада и да
се преда беспосличарењу, како су неки јеретици покушавали да протумаче ово
место из Беседе на гори. Рад је човеку заповеђен од Бога још у рају, пре
грехопада (Пост. 2,15), што је поново потврђено при изгону Адама из раја (Пост.
3,19). Овде се не осуђује рад, већ претерана, оптерећујућа брига о будућности,
о сутрашњем дану, који није у нашој власти и до којег тек треба да доживимо.
Овде се само указује на хијерархију вредности: „Тражите најпре Царство Божије и
правду Његову, а за награду за то, Господ ће се Сам побринути за вас, да имате
све што је потребно за земаљски живот, и мисао о томе не треба да вас мучи и оптерећује,
као незнабошце који не верују у Промисао Божији“.
Овај део Беседе на гори (Мт. 6,25–34) пружа нам дивну слику Промисла
Божијег који се стара о Својим створењима. „Не брините се, дакле, за сутра, јер
сутрашњи дан бринуће се за се“ (црквенословенски цитат у тексту) – неразумно је
бринути се о сутрашњем дану, јер је сутрашњи дан ван наше власти и не знамо шта
ће донети са собом: сутрашњи дан може донети нове бриге на које данас и не помишљамо.
Извор: Аверкије (Таушев), архиепископ. Руководство за изучавање Светог Писма Новог Завета. Џорданвил, Њујорк: Манастир Свете Тројице, 1954 (I део), 1956 (II део)
Нема коментара:
Постави коментар